Почев од овог броја „Партизанов весник“ ће, под горњим наднасловом, редовно објављивати сажете написе из којих ћете моћи да сазнате ко су били, где се сад налазе, чиме су се бавили по завршетку каријере активних спортиста и шта данас раде некадашњи љубимци армије црно-белих навијаче незаборавни асови из клубова ЈСД Партизан — који су својевремено проносили славу наше велике спортске породице и Југославије широм меридијана!
Некад
Један од најцењенијих фудбалера послератне Југославије. До појаве Драгана Џајића доајен наше фудбалске репрезентације са 65 игара у плавом националном дресу!
Активно је играо пуних 20 година, прволигашку каријеру започео у загребачкој Локомотиви са 18 година! Доцније прешао у загребачки Милиционер (после Борац, а сада НК Загреб), где је остао до 1951. Прешао у Партизан за који је играо 8 година (1951—1959). Две сезоне је играо за Црвену звезду (1959—1961). Играо је за Алеманију из Ахена (СР Немачка). Затим завршио фудбалску школу у Келну и посветио се тренерском позиву.
Најбоље године фудбалског живота провео је у нашем клубу, у коме је постигао европску и светску славу. Играо је у оној првој, прослављеној генерацији Партизанових фудбалера, заједно с Чајковским, Бобеком и Милутиновићем. И данас сматрају да је то „највиртуознији квартет“ који је један послератни тим Југославије имао у својим редовима. Освајао је са Партизаном три пута национални куп и као наш члан одиграо је већину својих играча за државни тим. Доживео је и највећу част: заједно са Златком Чајковским обукао је дрес изабраног тима Европе, на утакмици Енглеска—Континент 4:4, 1953. године на Вемблију!
Доцније
После завршетка тренерске школе у Келну, у новом позиву дебитује на кормилу славног минхенског Бајерна, с којим у сезони 1966/7. осваја „дуплу круну“ (куп и првенство). Био је то други пут у 100-годишњици историје немачког фудбала да један тим освоји оба национална трофеја у истој години (први пут је то успео, још пре рата, познати „Шалке 04“)! По одласку Бајерна преузима загребачки Динамо с којим осваја Куп сајамских градова (Данашњи Куп УЕФА)! Затим води екипу тадашњег новајлије у Бундеслиги ВФБ Штутгарта, који под његовим вођством избија међу водеће клубове. Из Штутгарта прелази у Сплит и ствара онај изванредни тим Хајдука, који ће у седмој деценији донети „белима“ ренесансу. Из Сплита га пут води у Брауншвајг, где с повратницима у Бундеслигу „Ајнтрахтом“ осваја титулу вице-шампиона СР Немачке, с бодом мање од првака Бајерна!
Пошто у тој екипи, сем Данила Попиводе, није играо ниједан иоле познати играч, Зебец сматра то и данас за свој највећи тренерски подвиг. Пре три године постао је вођа Хамбургера, с којим је у првој сезони освојио титулу првака,у другој наслов вице-шампиона Европе, а у трећој је завршило полусезону опет на челу Бундеслиге! Тада је неочекивано дошло до неспоразума и конфликта па је напустио Хамбургер споразумно, уз обештећење од 300.000 марака.
На прошлогодишњој утакмици између Борусије (Дортмунд) и тима „Хуманих звезда“ (изабрана екипа Европе) указана му је највећа част: заједно са својим бившим професором из Келна, чувеним Хенесом Вајсвајлером, био је селектор тима Европе. Било је то и формално признање најбољем иностраном тренеру у немачком фудбалу и једном од најцењенијих европских стручњака!
Без обзира у коме је немачком граду боравио за минулих 20 година — Ахену, Минхену, Штутгарту, Брауншвајгу или Хамбургу — Зебецова кућа је увек била широм отворена за све бивше другове из Партизанових генерација „беба“. У Штутгарту сте могли да сретнете код њега Херцега, у Брогуншвајгу Замбату, у Хамбургу Пејовића… Кад год је требало да помогне репрезентацији и селекторима, увек им је стајао на располагању (борио се за Буљанову дозволу играња у државном тиму због чега је дошао у сукоб с Хамбургером, телефонски је редовно обавештавао Миљанића о свему што га интересује, ангажовао специјалисте око лечења Слишковићеве повреде и сл. Југословенски новинари су му такође били чести гости. Речју: његов дом је у Немачкој био прави фудбалски конзулат!
Тренутно 51-годишњи Зебец, који је прилично нарушеног здравља (преживео је скоро смртоносну операцију панкреаса!), борави у свом комфорном дому који је саградио на родитељском имању у Загребу. На Черномерцу, у улици Соколовац 15, проводи дане у друштву своје мајке, супруге Душице, удате кћери Гордане и неудате Маје (обе су се родиле у Београду, док је играо у Партизану), зета Винка и унука Саше. Посветио се засад активном одмору (уређује окућницу и врт) и верује да ће га то држати дуже из здравствених разлога. Међутим, они који познају ову немирну природу и стално активан дух, сматрају да то неће дуго потрајати. Помињу се понуде које већ има из СР Немачке, Шпаније и Швајцарске, а поуздано се зна да му је, одмах по одласку из Хамбурга, нуђен ангажман у екипи Нирнберга, који је одбио.
Када сам га последњи пут срео, приликом његовог боравка у Загребу, у разговору смо се често враћали минулим годинама. Када смо повели реч о Партизану, приметио је с нескривеном сетом:
— Ех, никада се дивно доба младости не може вратити. У Партизану сам провео своје најбоље фудбалске године, доба максималне играчке зрелости и снаге. За те дане ме везују неизбрисиве успомене: освојени трофеји, велике игре, прекоморске турнеје, стари другови и пријатељи, велика славља, брак и породица, рађање деце и заснивање дома…