Наш угледни песник Ристо Тошовић, познат је и као велики симпатизер „црно-белих“, Дуго година је обављао врло значајне функције у културном и јавном животу (главни уредник „Књижевних новина“, уредник „Политике“, главни уредник „НИН-а“ итд. Сада је председник Удружења књижевника Србије. Некада је био и члан управе ФК „Партизан“.
П. ВЕСНИК: Од када и зашто навијате за „Партизан“?
ТОШОВИЋ: Негде 1946, године нашао сам се на старом стадиону БСК-а. Отишао сам на утакмицу, а нисам знао ко игра. Једна екипа је играла фантастично. Рекли су ми да је то — „Партизан“. Касније сам одлазио на све Партизанове утакмице и почео да навијам за тај клуб, не само због допадљиве игре, већ и зато што су били истински југословенски клуб и зато што су носили тако симболично име. Од тада, са њима делим и ведре и тмурне дане.
П. ВЕСНИК: Којих је било више: ведрих или тмурних?
ТОШОВИЋ: То је тешко рећи. Можда се тмурни дани дуже памте. Ја, ипак, мислим да је било више оних других. Било их, бар у време када су у „Партизану“ играли Бобек, Милутиновић и другови, а и касније у доба Галића и Шошкића.
П. ВЕСНИК: Шта радите кад „Партизан“ изгуби?
ТОШОВИЋ: Ништа. Тугујем. Обично један дан не излазим из куће, нарочито не међу познанике који би могли бити пакосни због тога.
П. ВЕСНИК: Последњих година вероватно Вам се често догађа да не излазите из куће…
ТОШОВИЋ: Нажалост, јесте! Чини ми се да ова нова екипа „црно-белих“ момака нема морал који је имала, на пример, генерација Владице Ковачевића. И зато они често губе и од слабијих тимова, чак и на своме терену. Кад је већ реч о моралу, морам рећи да је мој утисак да се ти момци одвећ лако предају, не само кад губе и кад је то неминовно, већ и кад им не крене од почетка. Осим тога, они немају оно што је својствено великим тимовима: да у току игре мењају начин играња, да се сналазе на терену…
П. ВЕСНИК: Има ли других разлога за неуспехе?
ТОШОВИЋ: Нисам склон да неуспехе правдам неким разлозима изван фудбалске игре (судије, на пример). Пораз у спорту готово увек је израз субјективних слабости. Једном великом тиму, као што је Партизан не сме се догодити да остане без кључних играча онда кад су му најпотребнији. О томе се мора водити рачуна бар 4—5 година унапред. Партизану су неопходни практични људи. који видовито мисле и имају високо развијену професионалну свест. Што се тога тиче, „Звезда“ је била увек испред „Партизана“. Осим тога Звезда је успела оно што „Партизан“ није: да око клуба створи одређену повољну климу, да окупи своје пријатеље и симпатизере. То је и „Партизан“ могао с обзиром да има доста симпатизера и велики број угледних пријатеља из разних друштвених слојева и професија. Наравно, та се грешка још увек може исправити…
Али не знам да ли могу неке друге…