Кола су кренула низбрдо. Без сумње — то нас ни мало не радује, али и не доживљавамо трагично, не мислима да ће тиме „пропасти свет“. Није то ни први, а вероватно неће бити ни последњи пут. Пошла су, па ће се зауставити… и тако изнова, ништа није вечито, богом дано.
Тако је са нашим Партизаном. И то нама, из гледалишта, не смета: Растужимо се мало; узнемиримо своје нерве, побегнемо на другу страну улице док нам у сусрет иде пријатељ, навијач из „другог табора“, колико да му не дамо прилику да нас пецне. Нека, срешћемо та други пут када нам Партизан за то пружи прилику. Такав је фудбал, та чудесна игра, тај, несвакидашњи феномен који својом магијом у исту мрежу хвата и фудбалску лопту, и људске емоције, и бизнис и шта још не…
Порази нам, дакле, не сметају, иако нам, рекох, нису пријатни. Смета нам нешто друго.
Смета нам када један велики тим претвори игру у „рачуницу“. Знамо, фудбал је данас и бизнис, од њега људи живе. Али, знамо такође, да је још увек остао игра, витешка борба за победу. Ако тога не би било, крај игралишта не би требало градити и гледалишта.
Смета нам када један велики тим, чим постигне гол предности (или чак нерешен резултат!) развија штреберску тактику — повлачи се у шеснаестерац, развлачи игру, задржава лопту или је избацује из игре. Ако се тада мисли само на премије, а заборавља гледалиште, онда је то сечење гране на којој се седи. Наши људи не воле кукавице нигде па ни у фудбалу. Ми желимо победу својих љубимаца, али не по сваку цену и под свим условима. Мука нам дође док слушамо радио репортера, који нам јавља да половина наше навале не излази из сопственог шеснаестерца на утакмици са клубом који се бори за опстанак у лиги. Зашто?
Смета нам када тренер тима, његов стратег и кормилар, још пре утакмице каже: бићемо задовољни нерешеним резултатом! То је исто што и предаја без опаљеног метка. Таква изјава (а она је израз дефанзивне концепције) демобилише, убија морал, препоручује лошу игру. Зашто?
Фудбалски стручњаци утврђују концепције, кроје планове, планирају и отписују бодове, заборављајући, при том, публику, навијаче.
Другови фудбалери, тренери, „водитељи“ наших фудбалских екипа, другови из Партизана — погледајте у гледалиште и видећете оцену ваше игре. Навијачи плаћају скупе карте, фудбалери имају завидна „примања“. Да ди су их увек поштено зарадили?!
Фудбал је борба дивова и уметника. Добра игра подразумева бескомпромисну борбу, исцрпљујуће напоре и проливени зној. Без тога нема фудбала нити подршке публике. Ко је последњих месеци имао прилике да на малом екрану види фудбал са британског острва могао се уверити шта значи професионалан однос према клубу и игри од које се живи и коректан однос и дуг према публици.
Не тражимо само победе. Тражимо борбу достојну реномеа клуба.
Партизан је може остварити и ми је с правом очекујемо.