Потпредседник Скупштине ЈСД Партизан друг Лукач написао је овај чланак у листу НИН. Замолили смо друга Лукача да прошири своје размишљање са темом о навијачима достојним имена Партизан. — Ево тог текста!
Старо је спортско питање односа и утицаја у троуглу играчи-судија-публика. Знамо и то да такви утицаји могу бити позитивни или негативни. Али никада није било спорно да је публика део спорта, спортске игре, често њен најважнији део.
Шта то значи?
Спортске игре, нарочито оне у којима се остварује додир понекад судар тела, на пример фудбал, кошарка, бокс, рвање, имају врло строга правила. У боксу је забрањен ударац испод појаса или у потиљак; али у правилима није ништа речено о томе да је крајње нечасно гађати на пример напрслу аркаду противника. По томе се разликује витешки од прљавог борца.
У фудбалу има десетине ситних потеза који стоје на самој граници (не)дозвољеног. Само савладавање себе када те играч опсује, увреди, са циљем да те изазове, или када те намерно удари, док се судија окренуо, то је исто толико битна сврха спорта колико и баратање лоптом или постигнут гол.
Циљ је спорта дакле, у постизању резултата али и у васпитању спортисте. Не желимо да са оснивачем олимпијских игара Де Кубертеном уверавамо да је „у спорту важно учествовати а не победити“. Важно је и победити али у оквиру правила и у спортском духу. Јер, само се тако стварају духовно, физички и друштвено здраве, складне, уравнотежене личности.
Ако постојање правила у спорту, и више од тога поштовање личности противника и судије представља основу на којој почива спорт, онда се поставља питање какву у томе свему улогу имају навијачи.
Јасно ја да су о навијачи део спортске игре. То значи да од њих очекујемо фер-плеј, објективност. Треба ли рећи да је псовка, увреда, провокација, да не кажемо бацања флаша на игралиште, али групу навијача, понашање исто толико неспојиво са спортском публиком колико и са спортистима или судијом.
Треба сићи из облака побожних проповести и идеализовања; зато рецимо да смо свесни да у спортској борби људи достижу границе страсне жеље за победом. У томе и јесу искушења спорта. Судар жеља противника узбуђује, до белог усијања, а тражи од спортисте да се савлада. То што одбија нечастан и опасан захват према противнику, јер је све само спорт а не рат, то је онај виши циљ спортског тренинга и утакмице. Из тих искушења спорта, из тог судара добра и зла, нагона и самосавлађивања, из те дијалектике излази спортиста као боља људска личност.
Ако захтевамо од наших спортиста спортску врлину, они од нас очекују навијачки фер-плеј. Немамо права у име љубави за сопствене клупске боје да тражимо од својих играча витештво ако сопственим држањем на трибини у томе не подржавамо.
МИ и ОНИ недељиво смо везани законима спорта и његовог духа. Зато што познајемо бурна осећања која изазива спортска борба подржаваћемо једни друге у тренуцима слабости. Зато што носимо име „ПАРТИЗАН“ зато што му и у спорту желимо да дамо вредности које је то имао у тренуцима када се стварала историја, ми Партизанови навијачи желимо да постанемо пример клупског патриотизма у високом спортском духу. Желимо да навијачи буду равноправни судионици у троуглу спортиста — судија — публика. Са таквом публиком, утакмице наших екипа остаће и у победи и у поразу она школа људи којом спорт достиже свој крајњи циљ — васпитање новог човека нашег времена!
Највећи тренутак фудбалског догађаја сезоне, двобоја „Партизана“ и „Црвене звезде“ није се догодио у арени између двадесет двојице играча подигнутих, за 90 минута, до статуса полубожанства.
Уместо да крену са игралишта, пошто је утакмица завршена, играчи „Црвене звезде“ у раздраганом трку стижу пред „север“ да поздраве, да се поклоне, заправо, својој „тврђави“ из које су им махали хиљадама клупских застава и транспарентима са јавним љубавним изјавама. Никада громкије и промуклије урлање није изражавало нежнија осећања: „Звееее-зда“…! „Звезда“! Звездаши се затим враћају према тунелу за излазак са фудбалског терена који је на домаку друге тврђаве, спуштених „Партизанових“ застава и скинутих црно-белих капа. Ледени мук. Само да не полети нека флаша, псовка! И одједанпут аплауз. Коме, зашто? Двадесет хиљада Партизановаца, оних окорелих што својим девојкама у најстраснијем тренутку кажу „волим те као ‘Партизан’“, испраћа са стадиона играче „Црвене звезде“.
То надрастање навијачког, то уздизање спортског, тај доказ зрелости после најљућег разочарења — тај аплауз именовао је другог победника вечитог дербија: младу „Партизанову“ публику.
Још пре неколико месеци ти жестоки посматрачи нису схватили да „волети ‘Партизан’ као очи своје“ како то каже њихова ратничка песмица, не значи мрзети „Звезду“; да спорт није рат до истребљења, а противним непријатељ. Састанци играча, кошаркаша и фудбалера „Партизана“ са навијачима, њиховим „вођама“, и „делегатима“, у којима су Кићановић, Далипагић, Бјековић, Вукотић понављали су да су они другови са звездашима, хајдуковцима, вележовцима… да нема дакле разлога да они — навијачи то не буду са противницима. Изјаве, јавна дискусија, писма читалаца, једна подужа кампања у „Партизановом вјеснику“, листу друштва, донели су усред спортског пораза етичку победу! Онај аплауз „Партизановог осињака“ победничком тиму „Црвене звезде“.
Може ли се више постићи од надрастања самог себе?
Може ли се ма шта више пожелети од заразе племенитог примера?