Још један млади такмичар Партизана потврдио да спорт и школа нису у супротности

Миленко Матерни, хокејаш Партизана, спада у ред оних не тако ретких спортиста, који су на време и у рекордном року завршили школовање. Дипломирао је на електротехничком факултету и тиме доказао да школе и спорт могу ићи ићи упоредо без шетних последица.

Прослављајући диплому Миленко истовремено прославља и мали јубилеј — десет година проведених у Партизану.

И сада, када је „освојио“ још једну титулу инжењера, с правом се сви можемо поносити што Партизан у својим редовима одувек гаји изванредне спортисте и још боље инжењере, лекаре, професоре.

Исто као што су га нераскидивим нитима везали проблеми и формуле за електротехнику, тако су га палица, клизаљке и „пак“ везали за ледену плочу. Та друга љубав почела је случајно 1961. године када је Партизан тражио клизаче за своју јуниорску екипу. Одлучио је да опроба срећу као спортиста. После напорног учења одлазио би сваке вечери на „Таш“ жељан да савлада све тајне ове динамичне и узбудљиве игре.

Четири године је провео у јуниорском тиму и за то време Партизан је два пута освојио шампионску титулу. Његов таленат је убрзо био запажен, па је био позван и у јуниорску репрезентацију за коју је наступио пет пута. Бранио је и боје студентске репрезентације Југославије на Универзијади у Торину.

Касније, када се распао чувени Партизанов тим јуниора, прелази са друговима у сениорску екипу чији костур и данас сачињавају.

Најзначајнија година у његовој спортској каријери је свакако 1969. када је са 15 постигнутих голова био најбољи голгетер. Ова година ће му остати у сећању и по изванредној победи над екипом Јесеница која је решавала да ли ће Партизан остати у друштву најбољих или не. „Црно-бели“ су победили, али ни то није било довољно да остану у лиги. Неправедно су им поништени бодови и наши хокејаши су се преко ноћи нашли у Другој лиги.

Због новонастале ситуације а и због жеље да на време заврши факултет, често је долазио у искушење да напусти ледену плочу. Међутим, превагнула је љубав према друговима и Партизану. Није имао снаге да остави пријатеље у тренутку када им је био највише потребан.

Све жеље и амбиције овог двадесетпетогодишњег младића везане су за запослење и успех Партизана у наредном такмичењу.

„Мислим да су београдски хокејаши у далеко неповољнијој ситуацији него што је то случај са екипама из Словеније и других република где постоје покривене дворане“, каже Матерни. „Ми немамо ни најосновније услов за тренинг, а о неком напредовању нема ни говора. Улазимо у форму тек када је првенство при крају. Принуђени смо да одлазимо у иностранство на припреме, јер Београд нема покривено клизалиште. И док год будемо радили и тренирали под овим условима увек ће долазити у питање опстанак наших хокејаша у Првој лиги.“

Тренера пет пута недељно, али и поред тога стигне да оде у позориште, где је радо виђен гост. Воли да се нађе са својим клупским друговима — да причају о свему и свачему. Али ипак, најдража му је забава решавање разних математичких проблема и то уз поп-музику, чији је поклоник. Сада, када је дипломирао имаће много више времена за хокеј, и нада се да ће Партизану дати више него што је то досад пружао.

Остаје нам да сачекамо зиму и да на клизалишту видимо једног „новог“ хокејаша, инжењера Миленка Матернија који ће лишен учења, посећивања предавања, вежби и испита сигурно дати пуну меру својих могућности.