Неутрално мишљење о кризи наших кошаркаша: Истакнути стручњак сматра да би требало побољшати међусобне односе у екипи и клупске интересе ставити испред личних
Ситуација у коју су запали кошаркаши Партизана није ни мало ружичаста. Бивши вице-шампион, који је пре неколико година са успехом учествовао у Купу купова, достојно репрезентујући југословенску кошарку, мораће да запне из петних жила не би ли сачувао статус прволигаша, јер се тренутно налази на претпоследњем месту са 10 освојених бодова (5 победа и 10 пораза).
Многобројни навијачи, симпатизери „црно-беле“ боје и уопште љубитељи кошарке с пуним правом се питају и траже подробније информације у „Партизановом веснику“, о томе — шта се дешава с Партизановом кошарком?! Неки чак изражавају крајњи песимизам: плаше се да њихови љубимци не испадну из лиге, као што је то био случај са рукометашима и боксерима!
Да бисмо избегли субјективно гледање на све проблеме у кошаркашком клубу и били што објективнији, обратили смо се тренеру кошаркашке репрезентације Југославије — Ранку Жеравици — да нам као „неутрална личност“ одговори на нека питања. Савезни тренер је непосредно и отворено изнео своје мишљење, изражавајући наду да му нико неће замерити на искрености.
П. ВЕСНИК: Пре неколико година били сте тренер кошаркаша Партизана. Зашто сте напустили клуб када је у то време био вице-шампион и са успехом учествовао у Купу купова?
ЖЕРАВИЦА: Заиста ми је жао што сам отишао из Партизана, али Кошаркашки савез Југославије не одобрава рад савезном тренеру у било ком клубу. Заиста право је задовољство радити са клупском екипом, пре свега, што је ту рад креативнији него у репрезентацији.
П. ВЕСНИК: Као савезном капитену дужност вам је да контактирате са свим клубовима, па сте боље од свих упознати са проблематиком савремене кошарке. Шта мислите где леже главни узроци неуспеха Партизанових кошаркаша?
ЖЕРАВИЦА: Све се више указује потреба за савременом организацијом рада у једном клубу. Поједини наши клубови су то на време осетили i чине велика настојања да то постигну (Локомотива, Црвена звезда, Олимпија, донекле Задар) док би Партизан у томе био негде на крају лествице. Не мислим да вређам људе који су у Управи овог клуба, али морам рећи да је то крајње заостали рад. Целокупна организација — почев од администрације, организације путовања, обавеза на релацији клуб — играч, па преко политике у односу на јуниорске тимове све до рада у економату — врло је заостала. У Партизану се не осећа спремност да се клуб организује на најсавременији начин. Другим речима, људи су крајње несналажљиви у данашњим условима и захтевима. Примера ради, навешћу случај Чермака, који није могао да наступи за Партизан због непознавања правила од стране руководилаца екипе.
П. ВЕСНИК: Кад кажете однос клуб — играч шта под тим подразумевате?
ЖЕРАВИЦА: У Партизану се не осећа чврстина ставова. Чак нису постављени ни основни принципи, који би важили за све: за тренере, играче, чланове управе, а најосновније би било да се и једни и други држе тих принципа. Врло је важно рашчистити међусобне односе, који само на изглед нису много штетни. Често су лични интереси изнад клупских!
П. ВЕСНИК: Шта мислите да ли је тешка финансијска ситуација допринела оваквом неуспеху наших кошаркаша?
ЖЕРАВИЦА: Свакако, јер материјалне могућности Партизана су далеко испод захтева савремене кошарке. Не постоје одговарајући услови за тренинг свих екипа — нарочито мушке. Ово се не односи само на Партизан, већ и на друге клубове у Београду, јер не поседују властите дворане у којима би кошаркаши могли да тренирају кад хоће и колико хоће. Тренира се максимално четири пута недељно по сат и по, што је недовољно. Код „црно-белих“ је још тежа ситуација, јер тренирају у дворани непогодној за кошарку: неадекватан и клизав под, кошеви нису стандардни, односно „меки“ су, што ствара лоше навике код играча. Због тога се не треба чудити што црно-бели“ најслабије шутирају од свих играча клубова Савезне лиге, изузев Марибора. Док сам био тренер често сам скретао пажњу руководству клуба на ове недостатке, али ни до данас нико није предузео конкретне мере да се нешто промени.
П. ВЕСНИК: Имате ли неких примедби на стручни рад?
ЖЕРАВИЦА: Данас је неопходно да клубови имају професионалне тренере. Тамо где нема професионалног тренера нема ни говора о неком дугорочном и систематском раду, сва остала решења, без обзира о којој се личности ради, половична су и привремена. Стручњак који је апсорбован својим редовним запослењем и окупиран многобројним проблемима па радном месту никад, и у потпуности, неће моћи да одговори као спортски радник у савременој кошарци.
Овај проблем је тесно везан са проблемом запостављања рада са јуниорима. Тренер који није професионалац не може да стигне да ради и са најмлађима. Стиче се утисак да сама Управа не стимулише довољно постојање мушке јуниорске екипе. Не осећа се никаква политика форсирања и стварања млађих кадрова. Заиста је штета, јер Београд је извор који може да да изванредну селекцију играча.
П. ВЕСНИК: Шта би ви као стручњак предложили?
ЖЕРАВИЦА: Можда нисам компетентан да то кажем, али потребно је да се из основа промени политика клуба, која ће, сигуран сам, донети здравије односе у колективу, а тиме ће и резултати бити на вишем нивоу.