Друже Уредниче,
С нестрпљењем сам очекивала полуфинале Купа Југославије између два најбоља тима у земљи — Партизана и Динама. Надала сам се лепој и занимљивој игри и није ми било жао што сам морала да платим 2.000 динара улазницу, јер видети два добра тима у једној фер и спортској борби представља право задовољство. Међутим, уместо пријатног поподнева провела сам се као „бос по трњу“.
Могу речи да од утакмице нисам много видела. Имала сам то „задовољство“ да гледам леђа многобројних навијача, који су као и ја поред својих седишта и скупо плаћених улазница на Западу, престајали на ногама више од два часа.
Милиционари који су требали да одржавају ред и воде рачуна да не дође до неког инцидента, запосели су простор око свих улаза на трибине и на тај начин онемогућили околне гледаоце да седећи, нормално прате ток утакмице. Настало је масовно устајање и одједном се цео Запад нашао на ногама. Гурали смо се и мували у жељи да што боље видимо наше љубимце. Нервоза је расла из часа у час. Надала сам се да ће дежурни предузети неке мере и да ће се ситуација поправити после првог полувремена. Међутим, нико ништа није предузимао, па смо тако на ногама дочекали и продужетак утакмице и извођење једанаестераца.
Питам се да ли на једном таквом стадиону, као што је Стадион ЈНА треба да се дешавају такве ствари. А, ако се већ ово и догодило онда је у питању само немарност оних који су одговорни за организацију и одржавање реда.
Све је то могло да се избегне, да су милиционарима била обезбеђена места, да је повећан број дежурних, који би гледаоце одмах упућивали на њихова места.
Овако, са Стадиона на Топчидерском брду, отишли смо пуни незадовољства, не само што су наши љубимци изгубили, већ и зато што смо престајали на ногама у једној неподношљивој гужви. Право је чудо што није дошло и до немилих сцена од стране изнервираних навијача.
Ово писмо није намењено само као критика, већ да скрене пажњу одговорнима да убудуће поведу о овоме више рачуна, јер првенство је у току, па вероватно треба очекивати овакву посету.
Хвала на уступљеном простору.
— Стана Јоковић, Омладинских бригада бр. 18, Нови Београд