У великим стварима људи се показују како им пристоји а у малим онакви какви јесу. У размаку од седам дама имали смо две могућности да стручно руководство и играче Партизана видимо у великим и малим стварима; у тренуцима кад су губили дерби и онда кад су играчи Вардара витлали судију Вујеца по терену. У оба случаја били су прави спортисти.
У мечу са Црвеном звездом у првих 20 минута били су бољи, супериорнији и надмоћнији тим. Имали су и неколико прилика за гол. И онда, кад се то најмање очекивало, дошао је шут Сушића, први гол и — шок. Још грогирани од тог ударца Ђуровић, Пејовић и Иванчевић побеђују сами себе и Звезда води са 2:0. Затим се Савић без напора уписује у листу стрелаца. То је већ одвише — 3:0!
За 30 година гледали смо преко сто утакмица „вечитих ривала“. И скоро никада нисмо видели да се поражени тим држао са више спортског частољубља него што је то било са овом генерацијом фудбалера Партизана. Без и једног грубог насртаја, фаула, варнице или било чега. Пораз је примљен мирно. Дуго су оба актера, па и гледалиште, очекивали преокрет. Бјековићев гол је пробудио те наде. Било је и прилика. Онда је дошао четврти гол и све је одједном спласнуло. Све, осим витешког држања.
Још психолошки незалечени од дубоке ране из дербија „црно-бели“ дочекују госта из Скопља. И првих 45 минута тајфун се сручио на гол Вардара. Шансе су се ређале као на убрзаном филму. Једна, друга, пета, седма… А лопта као да неће у гол. Било је готово трагикомично шта су све пропустили да искористе стрелци Партизана. Није хиперболисање ако кажемо да је из многих ситуација било теже промашити него дати гол. Али, и то је фудбал. Можда су његове чари баш у томе што два и два нису увек четири.
И у 70. минуту те по свему необичне утакмице судија Вујец је досудио једанаестерац. Играчи Вардара губе сваку контролу: окружују судију и траже да промени одлуку. При томе га цимају за рукав, вуку, вређају… Ружна слика. У терен улазе тренер и секретар Вардара. Више да смире своје разјарене играче него да увреде судију. Гледаоци протествују. Очекују да ће судија прекинути утакмицу. За то време играчи Партизана су опет на висини. Далеко од сваке гужве, мирни и забринути. Вишеструко: како ће се све то завршити и да ли ће ударац са беле тачке донети и други бод. И кад се Грубјешић спремао да изведе казну Бјековић је чучнуо и окренуо леђа: није смео да гледа ту сцену!
Бјековића нису издали нерви за тај један тренутак. Не, он и његови другови су у те две утакмице били изложени психолошком оптерећењу. Од њих се на свакој утакмици тражи да буду у пуном замаху; да сачувају присуство духа, нерве, да мушки отрпе грубост противника и неправду судија, да побеђују, изгарају, да се боре и да не посустану. Тај психолошки притисак је за играче често тежи и од противника од сваког физичког напора. То је својеврсни терор за сваку екипу која је у врху и бори се за титулу првака.
У Бањалуци су наши момци освојили два бода у игри са много искушења. Опет су нерви били на испиту. И још једном су победили себе и — противника. Охрабрује то што Вукотић и другови не клизе слепо у оно што ишчекује. Трезвени су и храбри. У томе их навијачи морају подржати. Никад није постојала таква хомогеност између фудбалера и присталица клуба као што је то данас. Можда је и то залога оног крајњег успеха који сви желимо и очекујемо.