За нас Партизановце је и те како значајно да се позабавимо питањем прилаза утакмици с нашим градским ривалом, јер уколико наставимо да овако наивно срљамо заборавићемо, ако то није већ случај, када смо последњи пут победили. При анализирању овог питања морамо бити реални, јер ћемо само на тај начин извући одговарајуће поуке.
У навијачкој страсти знали смо, веома често, тражити, понекад и измишљати, разноразне разлоге који су условили наш пораз: некад је то судија, некад зла срећа, некад… а још никада, бар последњих година, нисмо тражили узроке неуспеха у нашој средини. А по свему судећи, заокрет на боље може да уследи нашим акцијама; много вештијим „вођењем“ утакмице од стране тренера, стварањем дербијевске атмосфере сасвим другог типа, другим начином припрема играча и уклањањем низа других, малих и великих пропуста. Упитајмо се има ли у последњих неколико година још неки клуб у земљи са тако поразним билансом са Ц. звездом као што је то случај са нама? Нелогично је да нас комшије „туку“ у овом размеру чак и уз апсурдну претпоставку да су њихови играчи много бољи зналци фудбалске вештине. Зато, ако желимо ставити тачку на непријатну традицију, потребно је строго самокритички размотрити све околности које доводе до тога да последњих година нисмо уопште озбиљан партнер нашем ривалу.
Атмосфера коју ми стварамо пред дерби је, донекле, стимуланс за противника: разбацујемо се наивно неким нашим климавим аргументима који треба да нам донесу превагу, а тиме и победу, те тако подгревамо убеђење у наш тријумф, док истовремено величамо противника (превише се Ц. звезда помиње у нашем листу пред утакмицу), укратко речено, чинимо све да атмосфера буде преизнета у свим нашим редовима, да превлада императив победе до које је, по резону квази — стручњака, скоро немогуће доћи, итд, итд. И, док ми трлабабаланишемо и — сад се слободно може рећи — нашим (не)радом неозбиљно прилазимо дербију, дотле наше комшије, што је сад сасвим сигурно, силним радом показују да им је и те како стало до победе у овој утакмици. Да се наш градски ривал крајње озбиљно, може се рећи студиозно, припрема за ту утакмицу најбоље се види на терену кад са компјутерском тачношћу почну искоришћавати „рупе“ у нашем тиму и када се одбрана Ц. звезде ангажује да свим средствима паралише наше адуте. Само лаик може да каже да су Звездини играчи имуни на узбуђења, да не сагоревају на дербијима, да им је свеједно што излазе пред такав аудиторијум и сл. Тиме се само подгрева, свесно или несвесно тешко је рећи — нека халуцинација о супервеличини Звезде. Истог су кова момци Партизана и Звезде, истог менталитета, темперамента, приближног нивоа интелигенције и свако истицање предности, у овом погледу у корист једног ривала није добронамерно. Понека ноншалантна кретња Звездиног играча је само обмана или свесни изазов, јер је пажљивијем посматрачу више него јасно да су у одлучним ситуацијама на терену њихови играчи бржи, оштрији, ангажованији па и безобзирнији у стартовима.
Као допуна овом резоновању може да послужи анализирање понашања нашег спортског бисера кошаркаша Кићановића. Зар је он хладнокрван? Зар он мирно прилази дерби сусрету кошаркаша? И њему се деси да подлегне провокацијама играча и публике. Али, Кићо зна и да, не знам чијом заслугом, обузда своју силну ватру (да је правилно искористи), да неком необјашњивом снагом воље подеси своје понашање, да се наметне као командант. Њему се може десити да не буде најбољи (права реткост), али се не памти да је било када био неангажован. Спортисти Партизана могу, као и сви људи, правити пропусте и губити разне дуеле, али им се не могу опростити грешке које се понављају, као што је случај с фудбалерима и њиховим вођама.
Нека овај, можда преобимни, коментар буде сажет у поруци: пред сваки дерби говоримо једно (уопштено, мало и неодређено, као што то чини и наш ривал), мислимо друго (размишљајмо многе и изналазимо више добрих варијанти), радимо треће (тј. радимо темељно, у тишини, и реализујмо оно што смо наумили).
— Хасиб Хоџић, Баба Вишњина 6, Београд