Драга редакцијо,

Превалио сам далек пут, заједно са мојим друговима, да бих присуствовао дербију Партизан — Црвена звезда. Пошли смо без улазница, рачунајући да ћемо их некако набавити у Београду, на дан утакмице. Додуше, ја сам улазницу имао, али моји другови нису, па смо се право са железничке станице упутили на стадион ЈНА, то здање о коме стално сањамо. Ми ретко имамо прилику да дођемо у Београд, па смо желели да на дан дербија видимо где живе и раде наши љубимци. На благајнама су се тискале хиљаде навијача не би ли набавили улазнице. Моји другови су имали среће, купили су карте, па нашој радости није било краја. Онда смо поред ресторана желели да видимо и просторије клуба. Причао сам друговима како ће видети шта значи бити члан Партизана. Али, све је било затворено, нигде живе душе у просторијама. Затим су две добре жене, чистачице кад смо им рекли одакле смо дошли и шта желимо да видимо, откључале врата и показале нам просторије. Били смо одушевљени и јако нам је жао што не знамо њихова имена да им се јавно захвалимо.

Чини нам се да би Партизан морао да води мало више рачуна о нама из унутрашњости, па да за веће утакмице остави у резерви један број улазница, јер у последње време све већи број навијача долази из унутрашњости.

Наш викенд у Београд није пропао, без обзира што нам је Црвена звезда нанела тежак пораз. Много смо видели, видели смо једну величанствену Партизанову публику, која је и у поразу умела да буде велика.

— Асим Теховић, Ново Брдо 22, Високо