(или: Партизан између пораза од Напретка и победе против Борца на путу ка успеху!)
Партизан је, изгледа, кренуо!
Полако, споро, с муком, уз шкрипу машинерије — „парни ваљак“ се, поново, нашао на путевима успеха, прелазећи све сигурније преко тешких препрека…
- у Купу шампиона,
- у Купу Маршала Тита,
- у домаћем шампионату,
мислећи помало и на обавезе у недовршеном СЕ-купу, где га чекају још два финална меча са Хонведом!
— Обавеза је пуно, а фонд играча нам је танак! — каже Анте Младинић, процењујући реално тренутну ситуацију „Партизана“.
Само откад је Младинић дошао међу „црно-беле“, екипу је напустило 13 квалитетних играча-првотимаца, па ипак тим се некако саставља и, колико може, одговара својим обавезама… Да су у Партизан, у прелазном року, дошли Џони и Благојевић, као што се очекивало (уочи старта у Купу шампиона), била би друга песма. Али, сада не вреди јадиковати, јер — Џони је већ стуб Динама, а Благојевић једна од ударних снага Звездиног новог тима. Уосталом, добро се зна зашто у Партизан не долазе врхунски играчи…
Ми смо зацртали једну политику поштовања постојећих прописа, — кажу у Партизану. — Због тога, свесни смо да у сваком прелазном року остајемо „кратких рукава“, иако би многи квалитетни играчи радо дошли у наш клуб, првенствено због стила рада.
Укратко, за своје принципијелне ставове, Партизан је добио аплаузе — али, није добио и играче!
Сани и Бобе
То, данас, треба прихватити као чињеницу (због које смо, уосталом, поносни). Овога принципа треба се и убудуће доследно држати (упркос понашању неких других клубова): Партизан не мора бити првак по сваку цену, али увек мора остати доследан себи!
Како сад ствари стоје, у Партизан могу доћи само они квалитетни играчи које су други клубови, из неких разлога, „отписали“ — као Сантрач или Павковић. А пракса је показала да ти играчи, тек у Партизану доживљавају своју играчку ренесансу — практично, враћају се фудбалу!
И на то смо поносни.
Гледајући, данас, Сантрача (за кога се мислило да му је време прошло) и Павковића (за кога се говорило да му је будућност у свирању на гитари), како вешто измењују „дупле пасове“ у црно-белом дресу, свесни смо да су њих двојица постали не само поуздани делови Партизанове машинерије, већ да су постали и следбеници оне фудбалске школе коју Партизан данас гаји.
Из те школе, такође, долазе и један Прекази, Варга, Залад, Живковић, Лазичић и Клинчарски — играчи Партизановог новог таласа, чије време тек долази и који ће свој максимум у црно-белом дресу тек пружити.
Од „отписаних“ и од „полетараца“, Младинић и његов стручни штаб вешто комбинују тим, који бије битке на неколико фронтова, доводећи наш фудбал и на међународну клупску сцену.
То је игра над амбисом, који непрестано прети!
Довољан је био само један тренутак самозадовољства и неопрезности, па да се доживи бродолом. Такав тренутак је „задесио „црно-беле“ већ на првом првенственом мечу ове јесени, на утакмици с Напретком, оног баксузног 13. августа, кад се Боротина мрежа чак три пута затресла, на начин који више никада не би смео да се понови.
Бићетов реализам
Све што се догодило потом — између 0:3 против Напретка и 3:0 против Борца — представљало је период стабилизације за црно-бели тим: од блиц-победе у Љубљани (4:2 са Олимпијом), преко грчевите серије нарешених игара у гостима и код куће (2:2 Хајдуком, 2:2 са Жељезничаром, 3:3 са Динамом и 0:0 с Радничким), све до почетка новог победничког циклуса у сва три велика такмичења, у којима Партизан учествује (у Купу Маршала Тита побеђен је ОФК Београд са 5:1, у Купу шампиона савладан је чврсти дрезденски Динамо са 2:0, док је у последњем првенственом мечу убедљиво надигран Борац и испраћен са 3:0!).
Партизан је, тако, тек у седмом првенственом колу забележио прву победу на домаћем терену и стекао — позитивну гол-разлику! Навала је наставила са ефикасном игром, док је одбрана у три последња меча остала несавладана (против Радничког, дрезденског Динама и Борца). И, тек сада, после свих ових охрабрења, пораз против Напретка почиње да бледи… Младинић, на све то, каже:
— Тренерски посао треба гледати у дуготрајном процесу, јер није суштина у томе да ли си једну утакмицу добио или си је изгубио…
Рад у Партизану је на дугу пругу.
Пораза ће, свакако, бити — али важно је да коначни скор буде позитиван. Због тога, треба бити стрпљив, спокојан, самоуверен и, са пуним поверењем, треба чекати на неизбежне резултате оног стручног рада који се у Партизану тако добра негује, јер читава екипа стручњака даје свој пуни удео.
Тренуци кризе су могућни, како у игри читаве екипе (пораз против Напретка нас је у то уверио!), тако и у игри појединаца (како другачије протумачити слабе партије и несигурне потезе којих је, у овој сезони, било и у игри Бороте, и у игри Хатунића, Ђуровића или Завишића?). Но, Младинић је мудар — у тешким тренуцима не хвата га паника, а у тренуцима тријумфа не губи смисао за реалност!…
Партизан је увек — Партизан
Ипак, када се све сабере, за разлику од Бранка Станковића, који је после Звездиног пораза у Берлину депримирано изјавио да „црвено-бели“ још увек немају тим за велику европску сцену (а подсетимо да је Црвена звезда радикално појачала своје редове у овој сезони, чак са осам нових играча) — Анте Младинић је победом и игром против Динама из Дрездена показао да Партизан, упркос свим недаћама, има екипу која може успешно да се носи и са најјачим европским тимовима (то су, уосталом, показале и друге Партизанове међународне утакмице — мечеви са Збројовком, Перуђом, Хамбургером!)…
Зато, треба веровати у „црно-беле“, треба их подржати баш сада, кад чине огромне напоре да стабилизују своје редове — и у екипи и у стручном штабу — и да, поново, уздигнутог чела, крену стазама успеха.
Партизан треба створити и један нови шампионски тим: идући без предаха из битке у битку, треба створити достојне замене за Бороту, Завишића, Хатунића и друге (који ће, ускоро, морати да скину славни црно-бели дрес), треба ставити на ноге једну нову играчку генерацију, којој припадају Залад, Живковић, Лазичић, Варга, Прекази … (то је генерација која ће наставити да носи црно-бели дрес, натапајући га новим знојем!), треба у ватри љутих битака створити велики тим који ће, наредних година бити поштован и у свету и код куће — а, успут, треба одолети и свим притисцима (јер, што је Партизан јачи, више је и на удару!).
То су, дакле, реалне прилике у којима траје данашњи Партизан — а тих тешких прилика, подједнако, морају бити свесни и чланови стручног штаба, и играчи, и Партизаново руководство, и навијачи „црно-белих“, коначно.
Процес је дуготрајан и тежак.
Али, ПАРТИЗАН је увек — ПАРТИЗАН!
И кад губи са 0:3, и кад побеђује са 3:0!