Само се тако могу објаснити сјајне игре и осталих играча, а не искључиво виртуозног Драгана Кићановића. — Тренер Ивковић задовољан сталношћу форме и дисциплином у игри. — Партизан убедљиво води на табели

Збивања у домаћем кошаркашком шампионату још једном су показала незахвалну улогу — прогнозера. Јер, после девет одиграних кола, Партизан је суверено на челу са четири бода предности над главним ривалима (Југопластиком, Цибоном, Радничким ЛМК и Борцем), што ни највећи оптимисти нису смели гласно да кажу. Међутим, пулени младог тренера Ивковића из утакмице у утакмицу доказују да успеси нису случајни. Истинску од лажне вредности најбоље луче навијачи, тако да је већ прошле суботе, на утакмици са чачанским Борцем, новобеоградска Хала спортова била дупке пуна.

Дуда

Било како било, Душан — Дуда Ивковић (један од највећих „криваца“ за данашњу ренесансу „црно-белих“) вага пажљиво речи и пази да не изусти — „ми смо фаворити за титулу“, јер је свестан да би то могло неповољно да утиче на његову екипу, која побеђује јер пружа све од себе и против Металца и против Југопласике.

Ивковић је схватио да, пре свега, рад доноси врхунске резултате, а такође и да шаблон у кошарци не значи много. Ставити све то на папир, значи открити делић „тајне“ успеха Партизана: необично интензиван рад у припремном периоду, брза препад игра контранапада „по сваку цену“, максимална борбеност на сваком делу терена плус… Е, то „плус“ је оно што остали немају — Кићановић!

Кића

У једном ранијем, необавезном разговору, доброћудно шири руке и каже како се тек данас осећа потпуно слободним, неспутаним на кошаркашком правоугаонику. Подсећа на уметника кога су терали годинама да слика у уљу, а леже му и графика, скулптура, туш, мозаик… За Драгана Кићановића многи су већ пре неколико година рекли да је достигао свој кошаркашки зенит, а он из утакмице у утакмицу уверава нас да нема краја његовом лету у висине. Такви играчи (уз Ћосића, јесмо ли имали ког бољег?) остају непредвидиви и терају нас да размишљамо о томе да се уз њихова имена допише и „кошаркашки уметник“. Не као титула, пука форма, већ као одраз реалности. Јер, Кића тако вешто води овај тим ка титули, да и дојучерашње противнике тера да аплаудирају остварењима „црно-белих“.

Дуле и Тоша

Уз Кићановића, не месту бека углавном се смењују Керкез и Тодорић, који се чудном лакоћом допуњују у супротностима. Керкез је одавно миљеник београдске публике, необично суптилан играч. Веома брз (не знамо ко боље истрчи у контранапад од њега?), има необично прецизан шут и незадржив улаз под кош, хоће да игра одбрану. Техника вођења лопте није му најјача страна. Тодорић, с друге стране, тек сада стиче поверење навијача, прави је „радник“ у одбрани, технички одлично поткован. Највећа мана — несигуран при поентирању. Ипак, чињеница је да је ово сезона коначне афирмације и „признања“ ове двојице играча.

Мишко и Бобан

Марић и Петровић су у текућем првенству носиоци центарске игре „црно-белих“. И више, они су — рећи ћемо — носиоци, прототипови центара будућности: доминираће момци високи око 205 сантиметара веома покретљиви и брзи са лоптом, технички солидно потковани. Речју, умире лагано појам „тешког центра“ у статичком смислу речи.

Марић је засад у предности над Бобаном Петровићем само у томе што је мање ћудљив, што у континуитету пружа одличне роле, док су код Петровића израженији вољни моменти. Петровић (уз Вујачића) је ту да задовољи и самозаљубљене стручњаке, који кажу да је тешко створите шампионски тим без леворуких играча. Но, ова двојица момака гарантују лепу будућност Партизановој центарској линији.

Ацко и Вујке

Предност Партизана у скоку под кошем дају још Пешић и Вујачић. Путешествије и тражење Арсенија Пешића завршено је У Партизану и то баш ове сезоне. „Нашао је себе“ у залагању на тренингу и утакмицама и, обзиром, да има безмало двадесетчетири године, ухватио је последњи „воз“ кошаркашке афирмације. У игри се ослања углавном на снажан и висок скок. Стиче се утисак да је превише статичан у нападу.

Јадран Вујачић је један од ретких играча који је име стакао бољим играма у зони одбране! И њему и Пешићу (као антипод Марићу и Петровићу) не би било на одмет мало више гипкости и брзине.

Екипа

Не треба погрешно схватити истицање ове седморице играча, са којима тренер Душан Ивковић одигра већи део утакмице. Јер, је знатан учинак и свих осталих момака (Медић, Беравс, Савовић, Бабић …), који указану шансу и те како добро знају да искористе. Управо то је им највећа предност Партизана као екипе: „црно-бели“ су тим у коме је сваки део на свом месту, сви раде оно што најбоље знају. Речју, организација тима и игре је на завидном нивоу! „Црно-бели“ су као основ прихватили игру на контранапад и импровизацију.

Перспективе

Сад, навијаче сигурно интересује — шта је са шампионском титулом? У табору „црно-белих“ нису оптерећени тим императивом. Тренер Ивковић каже:

„Најважније је да тим игра константно борбено и добро, о осталом не размишљамо.“

Ту је негде и поента свега. Партизан игра одлично, његови момци уживају у игри као таквој, прихватили су здраво спортско надметање. Све док је игра примарна, биће и успеха и усхићења за навијаче који поново пуне новобеоградску Халу спортова. Тек сад наступају узбуђења, јер је почело такмичење за Куп „Радивоја Кораћа“ (у коме Партизан брани трофеј), а не треба заборавити ни борбе у завршници Купа Југославије. Што се тиче домаћег шампионата, не треба инсистирати ни на каквим прогнозама: једино знамо да ће „црно-бели“ први стићи на циљ у полусезони, кроз два кола.