Једно снимање јавног мнења показало је да грађани с најмање поверења односе према информацијама у спортској штампи(!), а и недавно смо били сведоци како истакнути спортски стручњаци и такмичари оповргавају наводне изјаве које су дали новинарима (Боротине „изјаве“ о Шурјаку и Мужинићу, последње Младинићеве изјаве итд). Изгледа да се у области објективности, целисходности и друштвене усмерености појединих информација и коментара о нашем спорту баш ништа не мења. Колико је то тачно довољно илуструју: есеј Ивана Ивановића „Драмски јунак Петар Борота“, објављен 12. децембра 1978. у „Дуги“, телевизијски „Индирект“ Марка Марковића од 25. децембра прошле године и писање спортске штампе о недавној оставци Анта Младинића.
Иван Ивановић страсно описује „букурештански“ и „дрезденски“ кикс Петра Бороте, репрезентативца кога назива „обичан голман“ и чији прошлогодишњи рекорд (свега 18 примљених голова у првенству) приписује „срећи која му је била обилато наклоњена“, да би му, између осталог, поручио „волео бих да Борота више не игра фудбал… тражим помиловање за Петра Бороту“(!) Уверен сам да би љубитељи фудбала у земљи волели да имају више спортиста као што је Борота, а мање новинара као што су Иван Ивановић, Марко Марковић и слични. Јер, мерено аршинима професије, они не заслужују „репрезентативни дрес“, који Бороти припада!
А шта да се каже тек за онај „Индирект“ Марка Марковића на крају прошле године. Љубитељи спорта су очекивали да ће се у њему појавити наши најбољи спортисти и највећа достигнућа у 1978. Уместо тога, Марко им на свечану новогодишњу спортску трпезу износи саме поразе, неуспехе, малере и промашаје, заборављајући пуне витрине пехара и медаља са разних светских такмичења!
Ако бисмо условно чак и прихватили овако наопаку концепцију, онда би друштвено ангажовани новинар поређао промашаје на пољу физичке културе овим редоследом:
- — необављена трансформација клубова у складу са ЗУР и ставовима друштвено-политичких тела;
- — неусаглашеност спортског новинарства с одговарајућом функцијом у самоуправном социјалистичком друштву (афирмација правих вредности и реализација основних задатака у спорту);
- — неусклађеност ставова републичких и покрајинских савеза око избора савезног капитена и
- — забрињавајуће низак ниво педагошко-идејног рада у спортским колективима.
Уместо свега тога и ревије носилаца златних и сребрних медаља и других трофеја, добили смо — директан промашај „Индиректа“!
У Марковићевом „Индиректу“ је нарочито тежак промашај (спада под горњу тачку 2) оно прикривање Бороте на стуб срама пред читавом нацијом, посредством моћног ТВ-екрана. Марковић је ту „тачно“ израчунао да је „дрезденски“ пропуст овог аса оштетио Партизан за милијарду старих динара! Његов „трагичар године“ почашћен је као гост „Индиректа“ од свог домаћина најразорнијим „директним“ ниским ударцима: током читава два минута садистички му је сервиран, пред очима нације, седам пута његов „дрезденски“ малер! Још кад се саберу прикази овог гола од 27. септембра до данас, испада да је он историјски! Али не по необичности како је примљен, већ по томе колико је експлоатисан да би се „сравнио са земљом“ један заслужан спортиста!
С друге стране, кад се погледа како је мали публицитет добио Партизанов тријумф у СЕ купу над чувеним Хонведом (о оставци Младинића писане су читаве стране!) и колико оне „бувље“ рубричице „ТРН“, „Клик-клак“, „Није за штампу“ и сличне без икакве мере експлоатишу недаће и малере спортиста, онда човек пред свим тим застаје збуњен и у дилеми. Заиста, каква је друштвена сврха такве новинарске праксе?!
— Драго Пантић, Београд