Уз велике успехе кошаркаша Партизана стоје један прекаљени ас — Драган Кићановић и један млад и амбициозан тренер — Душан Ивковић!

Навијаче „црно-белих“, у овим зимским данима, радују велики успеси Партизанових кошаркаша: серија блиставих победа, одличне игре читаве екипе код куће и у гостима, борбеност младих играча, мајсторство Драгана Кићановића, одмереност и интелигенција тренера Ивковића — све се то спојило и дало неочекивано добре резултате… Партизан игра као машина! Кићановић је феноменалан! — Кићооо!… Кићане! — ори се са трибина, док вижљаста Партизанова „петица“ пуни противничке кошеве, организује игру, несебично припрема шансе својим саиграчима. На паркету, кошаркаши Партизана, заиста, имају правог вођу — њему, свих четрдесет минута игре, неуморно раде срце и мозак.

Из утакмице у утакмицу, Кића расте у очима навијача, стручњака, противника, читаве спортске јавности — и као спортиста који постиже максимум и као човек у добу пуне зрелости. Својом игром и својом личношћу Кићановић све више осваја. На терену и ван њега.

Питам га:

— Сада си изложен много већим напорима него пре, огроман терет одговорности лежи на твојим плећима, а ти, ипак, делујеш много стабилније, поузданије, сигурније… Како то?

— Мој одговор је кратак: све се може кад се хоће! — каже Кића.

— Ипак, многе си изненадио?

— Зашто — чуди се он. — Некима је то чудно, а мени је све ово сасвим природно и нормално… Питам се: зашто се људи чуде? Као да ме још не знају довољно!… А за сам живео у уверењу да су ме већ упознали. Али, изгледа да још нико не зна шта све могу!

Тако говори вођа Партизанових кошаркаша.

Није онда ни чудно што му, током игре, баш у оним најтежим тренуцима, никада не задрхти рука, не попусти концентрација, не затаје воља и мотивација…

Феноменални ас

А, као што имају правога вођу на самоме терену — тамо где се одлучују битке — кошаркаши Партизана имају правог вођу и на клупи — тамо где се кују тактичке замке и припремају победе. То је млади тренер Душан Ивковић, ученик Ранка Жеравице, који је већ у овоме првенству надмудрио и такве сјајне „тактичаре“ као што су Мирко Новосел и Александар Николић!

Шта млади тренер мисли о Кићановићу?

— Он ми много помаже у игри и ван ње. Храбри, бодри и подржава младе играче. Феноменално их води за време игре… Сазрео је, свестан је своје одговорности… Њега, током игре, чувају разни играчи. Боље рећи, покушавају да га чувају. Али, Кића се страховито брзо адаптира на сваку врсту одбране и успева да пронађе одговарајућа решења. За њега ту нема изненађења… Ово је, без сумње, његова сезона! — каже без двоумљења, Партизанов тренер.

— Како се Кића припрема за утакмице?

— Он се специјално припрема за сваку утакмицу. Невероватно звучи, али је истина: Кићановић мање тренира од осталих играча, иако се у игри највише троши… Ја га понекад и вратим са преподневних тренинга. Њему је потребно да сачува свежину, да се не „засити“ кошарке. И, без обзира на све напоре којима је изложен, па чак и на резултате које постижемо, сигуран сам да ће Кићановић све то издржати!

Тренер и његов први играч нашли су заједнички језик — то се осећа по томе колико су досад постигли.

Кићановић — на паркету.

Ивковић — на клупи.

Тек, Партизан је убедљиво први у шампионату државе — он сигурно води испред фаворита — Југопластике, Цибоне и Босне (њих је, узгред речено, убедљиво савладао и у директним дуелима) Али, упркос томе, тренер и његов ас не губе смисао за реалност, напротив. Мада се кошаркашке битке одлучују „у облацима“, њих двојица су чврсто на земљи…

Пуна реалност

— Без обзира на наше тренутне успехе, важно је да се навијачи превише не заносе. А то исто важи и за нас играче. Засад водимо у првенству и пружамо добре игре, али наш реалан домет је, ипак — треће место. Ако успемо да будемо други, то ће бити велики. успех… Не треба заборавити да ће други део шампионата за нас бити много тежи! — говори Драган Кићановић, мирно, разложно, објективно.

Тренер Ивковић додаје:

— Добро смо тренирали, припремили смо се, победити све фаворите и — сувише рано смо повели: У овоме првенству свако свакога може да победи. Ми, засад, играмо нон-стоп добро, али још има да се бори!

Наравно, праве битке тек предстоје.

Сви ће желети, у наредним првенственим колима, да зауставе баш младу „црно-белу“ чету и да укроте Кићановића!

Одговорност је велика.

— Да ли те нова улога у екипи много оптерећује — питам Кићу, који одговара као из пушке…

— Ни говора! Нема ту, за мене, никаквог терета… Све је то обично, нормално — и сарадња са тренером, и задаци које добијам током игре, и сарадња с млађим играчи.

А, руку на срце, Кићине обавезе су огромне.

Раније, био је у највећој мери „реализатор по десној страни“, иако је одувек показивао висок смисао за колективну игру. Но, како примећује тренер Ивковић, та компонента Кићановићевог играчког стила није била довољно негована ни у Партизану ни у државној репрезентацији, у којој је Кићановићев партнер био несташни и маштовити Мока Славнић.

Игра живота

Гледано очима стручњака, четири основне карактеристике садашње. Кићановићеве игре биле би:

• Феноменална прецизност,
• изванредан преглед игре (у којој, из ситуације у ситуацију, проналази и атрактивна и корисна решења),
• одлична игра у одбрани (јер, он је играч који је у стању да заустави сваког ривала, а да се одмах затим пребаци у напад и преузме улогу реализатора!) и
• смисао за организовање игре екипе, мада га тиме само повремено треба оптерећивати, да се не би ограничавале његова реализаторске могућности!

И, када се све то сабере — ето права слике /вође тима/, човека који данас у својим рукама држи све конце Партизанова игре.

А, на све то, Кића само одмахне руком:

— Ма, увек је то тако било, само се можда није толико примећивало!

Сада је дошло време да се примети.

У прилици смо, такође, да приметимо још нешто — Кића је, истински, наставио да расте!

— Стварно сам, у последње време, порастао који сантиметар! — смеје се он. — Не сећам се ко је то први приметио, мој тренер или ја… Мало смо се и шалили на ту тему. Тек, ја стварно растем!

— Да, да… — каже и Ивковић. — Кића је доскора био висок 194 сантиметра, а сада је још мало порастао, што је значајно и за његову игру, како у нападу тако и у одбрани.

Да ли је реч о феномену?

Ко то зна!

Тек, Кића не престаје да расте — као човек и као играч — из утакмице у утакмицу!

… На крају, не могу да га не упитам, (без обзира на „феномен Кићановић“, кога сам свестан):

— Стварно, Кићо, играш као машина, свих четрдесет минута. Забога, како успеваш да, у тако напетој игри као што је кошарка, будеш толико прибран, концентрисан рационалан?…

Прави човек даје и прави одговор:

— Ја о томе уопште не размишљам. Ја, просто, играм — онако како умем, онако како могу… Све то иде некако спонтано — то је мој живот!

И, заиста је тако — Драган Кићановић је, баш у овој кошаркашкој сезони, успео да направи онај дефинитивни спој између /своје игре и свога живота/. То је, данас, оно што му даје сигурност, спокојство, снагу…

Због тога је, мислим, толико и порастао у нашим очима — и, као што видимо, наставио је да расте!