Врхунски спорт: У последње време смрт је однела неколико бивших великана југословенског спорта: фудбалере Михајловића, Томашевића, Живановића, Марковића, атлетичара Брнада и др. Били су у најбољим годинама између 50—60. Иста појава примећена је у свету. Шта се заправо дешава? Какав одговор треба да да хуманистички спорт?
У овом наслову није реч о рајском питању. Проблем је то спорта из оне врсте коју одскора називамо рогобатно и важно — „врхунско спортско стваралаштво“. Они који су блиски спортским звездама у припремама за узлет у светске галаксије, знају да би ближе истини био називник „врхунско спортско мучеништво“. Иза свих тих натприродних напора, у којима бич воље тера срце на рад од преко „220 обртаја“ у минути (нормала је 70) стајало је доскора човеково хтење да достигнемо немогућно. Нису рекордери случајно названи пробним пилотима људског организма.
Државни рекордери
За последњих 30 година спортски рекорди пружају из недеље у недељу призоре лансирања ракета у космички бескрај рекорда. Више него на мушкарце традиционалне подвижнике спорта, то се данас односи на жене и децу који су вековима били потиснути са спортских позорница. Закон, да жена, која би се дрзнула да посматра такмичаре (голе уосталом) на олимпијским играма древне Грчке, морала да буде убијена, јер је оскрнавила свети култ мушкости, одржао се, без смртне казне, додуше, све до краја прошлог века. Још 1896. године у Атини у арени првих олимпијских игара није било ни једне жене; на московској олимпијади, летос, ако се оклизне о хладноратовске манипулације, бориће се до последњег даха 2.000 жена и 4.000 мушкараца. Оне ће сасвим извесно оборити и већи број рекорда од мушкараца. Бориће се, и спортисти и спортискиње нажалост све мање за славу спорта, како је то некада говорио де Кубертен, а све више за политички престиж својих држава.
Тренирати три пута дневно, спавати десет-дванаест часова тј. половину живота, претворити се у савршени механизам који дејствује према начелу, „највише ефекта са најмање утрошене енергије“, тежити за кратким блаженим-тренутком кочоперења на победничком постољу, испод заставе све је то постало пре амбиција држава, нација него неког Петра, Павла или Марије, пливача, атлетичара, рукометашице.
У спорту врхунског домета важно је победити: једино је важно победити. Али то је много битније за државу — која као рука иза сцене управља спортском марионетом — него за самог такмичара. Победити на међународној арени постало је ствар заставе коју носи спортиста. Јер победом спортиста доказује политичку, идејну, стручну, организациону надмоћ своје нације — своје државе.
Такмичити се победити, одустати „изгинути“ за резултат није више ствар појединца него државе власти која убележава нову медаљу. Тај тркач аматер на 10.000 метара, пливачица на 400 слободно, данас нису више у могућности — ако су ушли у „игру“ државно-политичког престижа — да каже „нећу даље“. Они морају даље, јер од свог рекордерског тренутка они не припадају више себи већ постају пропагандно парадна ставка своје земље. Штампа, РТВ, у име нације и публике траже да спортиста буде бољи, да докаже надмоћ своје земље, и да се за то жртвује. Ко не пристаје каменован је јавном погрдом као кукавица, издајник. Оваквом ставу нема данас изнимке у свету, признавало то неко друштво или не!
Опасни подвизи
Бацити копље три пута даље, препливати 1.500 метара пет пута брже, претрчати маратонска 42 километра сто пута хитрије од нормалног човека преставља ненормалан подвиг.
Али и пут до таквог резултата исто је толико ненормалан, неприродан. Све вам је то омогућила интервенција науке.
До скора ни медицина, ни биомеханика, ни фармакологија, ни психологија нису се интересовали за спортисту. Али од када је златоносне спортске коке постале државна ствар, ангажована је наука за дадиљу. Научници данас наступају већ од тренутка када се одабиру талентована деца и неће их оставити док има наде да оборе рекорде. Наука је за најкраће време из спорта занавек протерала романтичну спонтаност рођених талената. Уместо једног тренера рецептуру за рад дају тимови стручњака разних профила. Уведени су и компјутери за предвиђање резултата.
У прогностици развоја користе се начини који изгледају готово нељудски. Медицинари употребљавају на пример биопсију: изваде из мишића једно влакно, испитују му квалитет и одређују да ли вреди улагати време младог човека, труд стручњака и средства државе. Развијени су математички модели за избор талената са грешкама сведеним на 5—6%. Ако све ово понекад добија прекор дехуманизације спорта та је оцена сагледана из тренутка будућности старомодна, превазиђена. Врхунски спорт тражи исувише средстава а нехумано је примењивати „шацометрију“ — одмеравање од ока да би се утврдило хоће ли спортиста издржати натприродно тешки тренинг, или је цео труд уложен у погрешно одабраног човека.
Узлетети и безбедно се вратити
Савремени тренажни поступци, уз одговарајући напор тела и психе, делују на развој срца, крвних судова, на брзину реаговања, масу и снагу мишића, на координацију покрета тако да је оно што ти органи и ти људи постижу просто ненормално. До скора смо мислили да је то ненормалност у позитивном смислу и да је спортиста — „здравље над здрављем“. Учестало и прерано оболевање и умирање бивших врхунских спортиста међутим доводи у сумњу старо уверење и поставља питање: „да ли је врхунски спорт здрав, нормалан или све више производи жртвоване хероје стадиона“.
Прве генерације врхунских спортиста, који су подвргнути (научно или искуствено) највећим оптерећењима стижу у своје 50—60-те године.
Од раније знамо да се животни лик тих јунака нашег доба састоји из много пропагираног дела успона, и нажалост мање познатог, а често врло драматичног дела силаска, да не употребимо израз пада.
Док је у шампионској форми спортиста је уистину повлашћена личност: материјално помогнут, до злоупотребе популарисан, он живи окружен слатким даровима славе, обожавања, по некад праве хистерије. Али када стигне ново „божанство арене“, брже, јаче, боље, од старог мајстора, горчина заборава спусти се нагло као ноћ и затиче спортисту животно, образовно и психички неспремног за сутрашњи, сасвим другачији, дан нормалног човека. Тада настају невоље које се прећуткују; невоље око меког приземљења у нормални живот, у обичне свакидашње радне обавезе које не прати чета фоторепортера као у славним данима. Али за тај процес ресоцијализације ствараоци, тренери, технички руководиоци, тих спортских „супермена“, нити се брину, нити имају стручни профил за ово приземљење. Тада за спортисту настају мучна потуцања, потрага за станом, завршавање школа на брзину, јурњава за запослењем, за место у друштву у коме је још јуче тај спортиста изгледао важнији од најважнијег.
Противречност која угрожава
Том комплексу социјалних брига, за које нигде у свету, нажалост ни код нас, није нађено системско решење, сада се придружују и биолошке, рецимо праву реч, животне опасности. Врхунски спортисти послератног периода, од када и почиње тај невероватни успон резултата и улазак науке у тренажни процес, почињу да умиру пре 60-те године у толиком броју да ће медицина ускоро морати у свој речник да уврсти појам „преурањене спортске смрти“. Ове су смрти пољуљале целу теоријску конструкцију да спорт продужава виталност, здравље, године живота. Ако се „епидемија“ инфаркта и других срчано-судовних болести спортиста настави сама ће суштина спорта као медицинско-превентивне мере доћи под знак сумње. Не мења много ствар што је реч о врхунском спортском стваралаштву.
Врхунски спорт, али не само врхунски створио је дакле у себи самом противуречност који угрожава његове темеље. Друштво које се осећа одговорно за спортисту као људско биће — и кад сиђе са победничког постоља мораће да оспособи стручњаке који ће извршити сложенији део лансирања ракете: њен сигурни повратак на земљу.
Хуманизам
Све је то за друштвено-спортске раднике једна брига и једна одговорност и једна стручност више. Знамо колико директивне реченице које почињу са треба и мора нису популарне али и хуманистичко опредељење овог спорта, и дубока искрена брига за његов даљи ход присиљавају нас, суочене са негативним последицама врхунског спорта, да брзо предузимамо одговарајуће мере.
Сада је коначно јасно да се врхунски спортиста мора оспособљавати за прелазак у нормалан живот; јасно је и то да му школовањем, обезбеђењем стана, здравственом заштитом и проналажењем радног места друштво мора осигурати будућност. То је морални императив за овај спортски покрет.
Али све је уочљивије да организам који је доведен до вештачког плафона врхунске спортске форме мора још дуго после тога, можда до краја живота, да живи у оквирима спортског режима. На питање какав он треба да буде мораће да одговоре исти стручњаци који су га лансирали у сазвежђе рекордера.
У овом тренутку многи неуспели повратак шампиона у свакидашњи живот и серија преурањених смрти врхунских спортиста уверавају да је спортисту лакше подићи до неба него затим спустити у живот свакидашњи. Обавеза је да тај, други, део посла обавимо на начин који ће бити у складу са нашим уважавањем спорта и нашим хуманистичким опредељењем.