Полазећи од скромних, готово занемарљивих, предратних успеха — наши спортисти су с муком стицали свој међународни углед. Изузев гимнастике у свим спортским гранама се морало поћи од нуле! Зато је сваки успех на европској или светској спортској позорници имао двоструку вредност. Онима који су крчили путеве до тог успеха било је двоструко теже…
Први поратни успеси на међународним борилиштима везани су за атлетику, фудбал и бокс. У овим спортовима имали смо прве носиоце олимпијских и европских одличја. Недостајали су, међутим, успеси на светским првенствима. На њих је ваљало причекати читаву деценију.
Слава првих лауреата са светских првенстава припала је рвачима! Спортистима чији су почеци били сасвим скромни, али је, зато, постојала снажна традиција у народном „јакању“. Пут од тог, народног борилишта и надметања у снази до спорта био је, међутим, спор и тегобан. Али дошао је, ипак, дан када су и југословенски рвачи могли равноправно да се упусте у борбу са највећим светским мајсторима струњаче.
Било је то године 1955. У западнонемачком граду Карлсруе.
Тада се први пут један Југословен нашао на постољу одређеном за носиоце највиших светских одличја у овом древном спорту!
Та изузетна почаст, почаст достојна историје спорта, припала је Партизановом рвачу Милораду Арсићу!
Овај изузетни борац успео је да у конкуренцији најбољих светских рвача велтер категорије освоји бронзану медаљу. Било је то право значајно међународно одличје у овом спорту. Тим поводом ваља подсетити да је оно могло били и — много веће. Највеће. Од тога је овог сјајног спортисту делио само делић секунде! Хроника вели:
„О одлучном мечу против Руса Мањева, Арсић је ухватио свог противника „дуплим нелсоном“ и када је требало да га „тушира“ одјекнуо је гонг. Арсић је изгубио на поене и припало му је треће место, а Мањеву титула светског првака…“
Иако је с више спортске среће могао да се окити и златом, Арсић је југословенском спорту, а нарочито рвању, донео много више од једне бронзане медаље: самопоуздање. Био је то сјајан подстрек да се може у светске висине. И то не само у овом спорту…
Тако је још један Партизанов спортиста отпочео нову блиставу еру југословенског спорта, еру великих успеха на светским првенствима, где је, до тада, усамљено таворило само име једног Југословена — гимнастичара Леа Штукеља!
Колико је Арсићев успех био значајан види се и по томе што су ранији, скромни, успеси Боривоја Вукова, такође Партизановог рвача, били веома подстицајни (седмо место на олимпијским играма у Хелсинкију, 1952. године).
Упорни и сјајни Боривоје Вуков покушаће године 1956. на олимпијским играма у Мелбурну да настави ову нит успеха свог клупског друга, али ће успети да се за само једну степеницу попне у односу на Хелсинки (биће шести). То га, међутим, неће обесхрабрити: Наставиће и даље, на начин њему својствен, да јуриша на светски рвачки трон. И успеће у том настојању да му се сасвим приближи две године доцније.
На светском првенству у Будимпешти, одржаном године 1958. Вуков ће достићи подвиг Милорада Арсића, а три године доцније Стеван Хорват ће отпочети праву жетву светских одличја…