У ЈСД „Партизан“ предузима се све да се спорт брже уклопи у наше самоуправне токове, али постоје такви „лимити“ који се тешко могу пробити и да се, при том, остане на нивоу реномеа који спортисти Партизана имају и улоге коју врше, посебно у нашем врхунском спорту
Болест евидентна — траже се лекови
Проблем самоуправљања и социјалистичкој етици подобног организовања и усмеравања спорта у нас, очигледно, није споредан проблем у плану нашег општег друштвеног развоја. Ово, уосталом, потврђују све политичке оцене и сва ваша политичка опредељења и, снажније од ових — огроман интерес наших радних људи и грађана за све спортске манифестације и достигнућа у спорту.
У претходних неколико бројева нашег листа, на овом истом месту, наведени су, или боље речено — покушано је да се утврде „пунктови“ у сложеној структури организовања нашег друштва у области спорта, од којих објективно зависи трансформација спорта у нас на основама социјалистичког самоуправљања и друштвених мерила својствених социјалистичком самоуправљању. Дијагноза већ сада хроничног обољења једног по свему значајног дела нашег друштвеног ткива се, међутим, не исцрпљује простом идентификацијом „пунктова“ и, условно речено — објеката на којима су неопходне интервенције. Проблем је, фигуративно речено, у избору правних лекова и одговарајуће терапије. У конкретном случају тражи се модел организовања нашег друштва у области спорта који, дакако, не мора бити чиста негација тзв. „западног“ или „источног“ модела, али ни копија ових. У мери у којој као социјалистичко самоуправно друштво изграђујемо нове друштвене односе и иницирамо нове друштвене вредности. У тој мери се морамо борити да и у спорту превлада људска и хуманитарна природа овог. А то ће рећи да у нашем друштву бављење спортом не може бити приватна ствар и проблем појединаца или група, али ни подручје свакојаких манипулација бирократизованих структура друштва, којима спорт у правилу служи не само за самопотврђивање сопствене (читај: бирократске) таштине, већ, нажалост неретко и за личну политичку па и материјалну корист.
Неефикасност до сада покренутих иницијатива, па и оних које је покренуо СКЈ да се наш спортски живот боже усагласи, како по форми тако и суштински са нашом југословенском друштвеном стварношћу, није тешко проверити на примеру било које наше спортске организације. Почев од оних основних спортских организација до ширих асоцијација у спорту, самоуправно трансформисање спорта као друштвеног интереса, у смислу да активни спортисти и де факто постану субјекти одлучивања и одговорности, односно носиоци одговарајућих права и обавеза, иде веома споро и заостаје за интересом друштва. Притом имамо стално пред очима праксу великих спортских организација и друштава које окупљају наше врхунске спортисте. Међу овима пример ЈСД Партизана је веома индикативан…
У овом највећем југословенском спортском колективу, који је скоро по свим релевантним показатељима, идеалан узрок наших успона и падова и наших истина и заблуда у области спорта, најрељефније се преламају постојеће дилеме. ЈСД Партизан је веома посебан пример како по основу своје сјајне спортске прошлости тако и по основу чињенице да делује у највећем граду у СФРЈ, у једној изузетно развијеној урбаној средини. Надаље, ЈСД Партизан је идеалан индикатор наших раскршћа у спорту и по основу огромног броја радних људи и грађана, посебно омладине, широм земље који су емотивно везани за његове спортисте, као и по већ стеченој међународној афирмацији. И, најзад, ЈСД Партизан је пример „по себи“ (што су, уосталом, и многи други спортски колективи у нашој земљи — Црвена звезда, Олимпија, Војводина, Вардар, Будућност из Титограда и други) — по основу великог броја спортиста и спортских дисциплина које примењују клубови овог гигантског колектива (22 клуба са преко 5.000 активних врхунских спортиста).
Управо на основу оваквих обележја и карактеристика једне од највећих „производних“ спортских организација у нас, могуће је њен пример узети као пример од ширег друштвеног значаја.
Пример ЈСД Партизана није усамљен али је веома индикативан
Може звучати нескромно и претенциозно тврдња да су у ЈСД Партизану све структуре, како оне у клубовима, тако и на нивоу заједнице клубова, најнепосредније мотивисане да се организују и, што је особито важно — да се понашају на начин и у складу са нашим социјалистичко-самоуправним опредељењима. У пракси, међутим, ефекти ни издалека нису у сразмери са хтењима и прокламованим принципима, независно и без обзира на то која се структура јавља као иницијатор новог у друштвеном третирању спорта на примеру ЈСД Партизана: активни спортисти, радне заједнице клубова или радна заједница друштва, организација и чланови СК или у одговарајућим органима клубова ангажовани многобројни друштвено-политички радници. Није тешко утврдити да узроци „тапкања у месту“ у 90% случајева нису субјективне природе, иако се, у крајњој линији, управо тако испољавају. Али, тврдимо, то је само привид. За експонирање добре намере нужни су и одговарајући услови. У противном, у случајевима када не постоје прави, у овом случају јасно дефинисани и од свих релевантних субјеката у спорту прихваћени услови, конкретније — друштвена правила понашања — добра намера се може претворити и у своју супротност. По оној народној да „једна ласта — а могли би додати: нити њих десет — не чини пролеће“…
Шта то конкретно значи, довољан је пример тзв. двојног морала у спорту, о којем се вероватно не би толико говорило да су у области спорта договорена и јасно утврђена „правила игре“, да су сви друштвени и материјални предуслови за развој врхунског спорта на прави начин друштвено усмерени; да је спорт као значајна друштвена делатност, а врхунски спорт и као посебан интерес друштва институционално уграђен у наше друштвено биће; да је административни модел руковођења спортским животом у сфери надградње спорта, максимално замењен самоуправним методом, и, најзад, да је власт „спортске бирократије“ ангажованијим односом субјективних снага друштва према спорту, сведена на праву меру. Јер, тај фамозни „двојни морал“ који често сусрећемо, вероватно чешће него у другим областима нашег друштвеног живота, није увек производ „деликвентних“ склоности личности о којима је реч, мада има и тога, већ најчешће уверење, али и заблуда да се таквим понашањем доприноси — „општој ствари“ и „општем интересу“.
Осим реченог, социјална несигурност активних спортиста, као и специфичности које битно предодређују и условљавају врхунске резултате у спорту (време потребно за припреме — тренинге спортиста, високе цене савремене спортске опреме, скупа такмичења и сл.) — у условима када нису решени на најбољи могући начин, објективно доводе велике спортске колективе или спортисте пред дилемама које у први план истичу чак и питање њихове елементарне егзистенције! Ово се поставља као проблем не само у тзв. пасивним спортским дисциплинама (пасивним, разуме се, само у материјално-финансијском смислу; прим. М. М), већ и у оним другим, као што су, на пример, фудбал и кошарка. То што су „идеално“ финансијски у својој спортској каријери прошли један Ђајић, Ћурковић, Далипагић, Јовановић, Облак и слични, није правило. Много је више оних, којима годинама аплаудирамо на отвореној спортској сцени, којима се дивимо као јунацима нашег времена, који се у „општем интересу“ лишавају многих „обавеза“ према сопственој личности, а који, по престанку да се баве спортом, тешко решавају сопствени социјални статус у друштву… И, у томе, заправо, лежи узрок ове, назовимо је — друштвено-спортске „пат-позиције“: очекује се да јединка реши оно што мора решити целина…
Већ смо констатовали: створили смо, захваљујући огромном друштвеном прогресу, посебно на плану социјалистичког самоуправљања све политичке, идејне и материјалне предуслове за стварање нашег модела спорта, таквог модела у којем ће спортисти бити стварни друштвено одговорни субјекти. Потребно је само са речи прећи на дела, али истовремено, у оба смера у бази од базе ка надградњи, и у институцијама које чине надградњу — СИЗ-ови СОФК-е, савези… Све ово уз максимално ангажовање како активних спортиста и спортских радника, тако и свих других репрезентаната наших политичких и научних институција.