Поводом једне неразумљиве одлуке: Може се разумети Кићановићева жеља и горљив труд да помогне тиму, али је несхватљиво зашто није повучен из игре кад се видело да је озбиљно повређен…

Драган Кићановић сагорео је у жаркој жељи да помогне друговима у освајању два драгоцена бода против сарајевске Босне. На лично инсистирање, наступио је повређен и тако рескирао да се повреда још више погорша.

Стара је истина да се народу не може подвалити. При крају утакмице Босна — Партизан један део гледалишта је скандирао: „Судија победио…“ Тиме је све речено о мечу, правди, поштењу судије Матијевића на чије се одлуке односила и истина из гледалишта.

Остало је отворено питање: да ли би Матијевић одлучио победника и да је Кићановић био здрав? Али, та размишљања сад не воде ничему. Остаје актуелно друго питање: зашто је „најбољи југословенски играч свих времена“ истрчао на паркет Скендерије?

И лаику је било јасно после два минута игре да је Кића озбиљно повређен. Вукао је ногу, није могао да трчи, још мање да скаче, није играо у одбрани, каснио за нападом. Једноставно, није могао да игра, његова повреда је озбиљнија него што се мислило.

Верујемо да Кићино присуство психолошки много значи за саиграче, дух и морал екипе. Али, шта је то све вредело кад се капитену Партизана лице грчило при сваком кораку, бол је носио у очима, видело се да хоће а не може.

Несхватљиво је зашто тренер Ћорковић није повукао из игре најбољег играча и спречио ризик да се повреда погорша. Било је нехумано оставити на паркету човека коме је место у кревету. А то се догодило на ужас бројних гледалаца крај малих екрана.

Кошаркаш такве психолошке структуре и такмичарског духа који никад не признаје пораз, као што је Кићановић, могао је да верује да ће и повређен помоћи тиму у великим искушењима. Било је јасно да Кића у то верује. Његов мазохизам има објашњење, али се зато не може разумети мирно посматрање Ћорковића и „техника“ Микете Ђурића. Зар је могућно да су они толико веровали у Кићин кошаркашки геније да су га све до пете „личне“ држали у игри или је најбољи играч за њих такав ауторитет да га нису смели да повуку из игре?

Пре две године, кад се Партизан борио за шампионску круну, Кићановић је био повређен уочи тешке утакмице у Чачку. Знало се: са Кићом „црно-бели“ ће освојити два бода, без њега — тешко. Ипак, велики ас је обукао дрес, сео на клупу, „злу не требало“. Али, зло је дошло и Кића је морао да игра. Срећом, тада повреда није била ни близу тако озбиљна као ова сада. Кића је победио болест и противника.

У Сарајеву се видело да Кићина озбиљна повреда не прети само у том мечу, већ и свим следећим које би „црно-бели“ морали да играју без свог најбољег кошаркаша. А то доводи у питање и титулу првака.

У кратком временском размаку, како то у животу често бива, Драган Кићановић је доживео најлепши и најтужнији тренутак. Прво је од наших највећих експерата кошарке проглашен за најбољег југословенског играча свих времена!

Спора правда дошла је по своје!

Међу „идеалном петорком“ налази се још један Партизанов ас — Дражен Далипагић!

Партизан је једини југословенски клуб који је дао два играча за „најбољу петорку свих времена“!

И само неколико дана после највећег од свих могућих признања, Драган Кићановић се повредио у Мадриду.

Тако је само потврђена истина владике Рада: „Чашу меда још нико не попи, док је чашом жучи не загрчи…“