Догађаји и појаве

Намера нам је била да се на овом месту осврнемо на кључну утакмицу дванаестог кола Прве „А“ лиге кошаркашког првенства Југославије. Утакмица Босна — Партизан обећавала је изузетан спортски доживљај већ самим тим што су се сусретали бивши и најозбиљнији кандидат за будућег шампиона.

Догађаји на терену (а, вероватно и изван њега) спортску вредност свог меча гурнули су, на жалост, у други план режирајући једну од невеселих епизода нашег најуспешнијег спорта! Утакмица од које се очекивала симфонија мајсторства, маштовитост и лепота ове изузетно динамичне игре — претворила се у своју супротност до те мере да ће се памтити само по својим тамним странама. Чак је и резултат (104-92 за Босну) остао у сенци ове спортске драме.

Утакмица Босна — Партизан, одиграна у Сарајеву 7. јануара ове године, имала је уистину обележје једне трагикомичне драме! Улоге су, чини се, раније подељене: трагичне играчима „црно-белих“, комичне њиховим супарницима. Режисер ове „незаборавне“ представе, Илија Матијевић из Загреба, при тој подели улога није ни себе заборавио. Напротив: себи је, противно свим законитостима, доделио главну улогу! И одмах се видело да је себи наменио херојску улогу, али је, с обзиром на ништаван глумачки дар, учинио водвиљски трагикомичном! А што се тиче дванаестог актера ове спортске (пардон—неспортске!) драме, Радића из Шибеника, њему је унапред додељена мала, епизодна, улога, а он је и такву улогу слабо одиграо.

Овај кошаркашки догађај, су, захваљујући телевизијском преносу, могли да прате милиони љубитеља овог спорта. Али, по његовом окончању, многима је, верујемо, остао горак укус у устима. Тачније сваком истинском приврженику поштене спортске игре. Јер оно што се збивало у току 40-минутног трајања ове „утакмице“ пре је личило на све друго него ли на спорт и спортско витештво! Све ја то било далеко од Кајоине дефиниције да је „игра сама себи циљ“ а још даље од Хујзингине тврдње да је „натјецање у спретности, снази и издржљивости од давнина у свакој култури заузимало важно место“…

Насиље над спортом

Гледајући оно што на терену приказују играчи Босне и Партизана неупућени гледалац не би, свакако, могао поверовати да је реч о врхунским клубовима из земље олимпијских и светских шампиона у овом атрактивном спорту. Тог поподнева у „Скендерији“ је само један учесник меча био „атрактиван“ Илија Матијевић. Он је својом „игром“ засенио и данас најбољег играча аматерске кошарке на нашој планети Драгана Кићановића!

Овај загребачки „арбитар“ нас ја својим дељењем кошаркашке „правде“ неодољиво подсетио на Швајцарца Динста, који је давно постао синоним судијског непоштења у спорту. Јер све што је у том мечу чинио Илија Матијевић било је уперено против игре и против ваљане интерпретација правила игре. Било је то уистину брутално насиље над спортом, флагрантно кршење такмичарске етике, вишеструка и безобзирна повреда људског достојанства.

Не сећамо се, одиста, да је некада јадан арбитар био у тој мери у центру збивања једног спортског догађаја. Ту, заправо, и није било ничега што се дешавало мимо њега; тог поподнева се заиста играло онако како је Матијевић свирао! А свирао је неправду! То је лако могао уочити и човек неупућен у правила кошаркашке игре.

Свирао је Матијевић све што би му се прохтело, ове осим онога што је, као човек задужен да штити Правила игре, требало да свира! Пуштала је његова пиштаљка злокобну музику неправде, али тако да она уништи ритам игре само једног тима Партизана!

Била ја то непоновљива сеанса „судијске“ лакрдије, препуна бахатости, насиља, перфидије, мржње… Матијевић ја немилице дувао у своју пиштаљку играчи „црно-белих“ су зарађивали пенале на сваком кораку (Мишко Марић чак три за прва три минута игре), техничке грешке су добијали и играчи који их никада раније нису заслужили (изузетни, скромни Драган Тодорић), добијали су их и играчи са клупе (Деспотовић)!

„Судији“ Матијевићу није, изгледа, било довољно то што је свирао против „црно-белих“ готово непрекидно у току игре (39 личних грешака, а противнику свега 25, четири техничке, а противнику ниједну, четири искључења, а противнику само једно!)

Зато је, ваљда, свирао против Партизана и у тренуцима када је игра била прекинута: прислушкујући шта Деспотовић говори друговима за време тајм-аута изрекао му је дисквалификацију тако да није био у игри! Кићановићу је дао „техничку грешку“ по завршетку утакмице (!?), јер није хтео да му се извине за некакав приговор учињен за време утакмице!

Заиста невероватно, несхватљиво, срамно и непоновљиво!

Посебна је прича Матијевићево понашање: надмено се шепурио, чинио непотребне гестове, препуне ароганције и ниподаштавања играча (треба ли рећи ког тима?), претио и млатарао рукама… А када би се камера зауставила на његовом лицу (не образу!), чинило се да његов израз не би оставио равнодушним по стручњаке за патологију и неурастенију понашања!

Матијевић је овим својим „шоу програмом“ постигао врхунац онога што га је „прославило“ у нашим спортским круговима: дрско дељење кошаркашке неправде на утакмици Партизан — Босна 1977. године, када је помогао обилато Босни да дође до своје прве титуле (Жеравица је и данас сматра својом и Партизановом!), срамно навијање за Цибону на утакмици против Кварнера у Ријеци, када је под притиском публике напустио дворану не завршивши утакмицу, свесрдна „помоћ“ Металцу усред Ваљева да испадне из лиге…

Могло би се навести још подоста грехова овог Динста југословенске кошарке. Једино нам није познато да се некада огрешио о загребачку Цибону, чији је играч (малог дара и домашаја) заједно са М. Новоселом некада био.

Отуда није ни чудо

На темељу чега је тренер Цибоне тих дана давао изјаве у пророчком стилу: Партизан губи у Сарајеву, Партизан не може победити Босну… Зашто садашњи састав Босне, који је од једанаест до тада одиграних утакмица чак седам изгубио, не би изгубио и утакмицу против до тада непораженог Партизана, тима који је бацио из колена чак и Цибону, Звезду и Задар на њиховим буњиштима!?

То, зацело, зна само Новосел! А, можда, и Матијевић. Нама се, међутим, чини да би такво „објашњење“ имало у себи таман толико спортског резона колико је Матијевићево суђење у Сарајеву имало спортске етике!

Не желећи, наравно, да квари пријатељство између старих другова са спортских терена (то, зацело, не би ни могли) желимо само да напоменемо: Матијевић више не мора да пати од комплекса мање вредности у односу на Новосела. Јер он је успео сам оно што његов пријатељ није успео ни са комплетним тимом Цибоне и петнаестак хиљада грлатих навијача — да победи Кићановића и другове!

Понадајмо се, ипак, да за таква „подвиг“ театрални Матијевић више неће имати прилике. Не, бар, да „тријумфује“ над Партизаном.

Дрзак ударац спорту

Али те вечери у „Скендерији“ више од Партизана — изгубила је кошарка! Цена ове прљаве Матијевићеве работе је, зацело, много већа од два изгубљена бода узнемирених и озлојеђених играча и пријатеља спорта. О томе нећемо овога пута. Јер не желимо да верујемо да се фудбалски и ватерполо „манири“ увлаче и у кошарку. Плашимо се да до инфекције ипак може доћи, не само због бацила Матијевић…

Невесела „сарајевска епизода“ је већ добила свој званични епилог: Партизан је изгубио бодове, Матијевић је „зарадио“ најнижу оцену, али то није све. Не за Кићановића и другове, не за пријатеље ове игре. Ожиљци су остали; многе непријатности дуго ће оптерећивати душу и савест истинских приврженика кошарке и спорта, уопште. Понајвише актера овог догађаја (не, наравно, његовог „првог актера“ Матијевића!).

Драган Кићановић ће данас, десетак дана после меча, рећи „Овако дељење судијске неправде нисам доживео у својој каријери! И надам се да нећу, иначе бих оставио кошарку“…

Смирени и увек насмешени и простодушни Борислав Ћорковић, не без сете на лицу, изјавиће: „Утакмица Босна — Партизан није почела у тренутку када су играчи истрчали на терен већ много раније… Као што је утакмица показала све наше сумње су се обистиниле на најдрастичнији начин, нарочито несрећно изабран судијски пар, пре свега судија Матијевић, који је директно везан за Цибону. Што се тиче понашања наших играча, ја их потпуно разумем — тако нешто би могли да издрже само људи челичних нерава. А таквих нема…“

Вођу Партизанових кошаркаша нисмо ни желели да питамо о томе, јер је њихово понашање било неминовна последица онога што је Динст — Матијевић чинио на терену. Желели смо да чујемо хоће ли овај сарајевски шок обесхрабрити „црно-беле“.

Ћорковић је уверен да све то неће оставити већих, далекосежнијих последица на Партизанова кошаркаше, Не бар што се тиче игре у преосталих девет првенствених кола…

Надајмо се да је тако. Надајмо се да ће спортски дух тријумфовати над демонима и мутиводама. У интересу кошарке и спорта.