Од оног дана, 1945. када сам први пут видео Бобека, на некадашњем игралишту БСК-а (данас стадион ЈНА) па до овог данашњег, у те три и по деценије налазе се две сјајне спортске каријере — играчка и тренерска!
Стјепан Бобек је био ингениозан играч! Аутентични креатор. Све је код њега била мисао, техничко савршенство, дух, елеганција… Док је играо центарфора, био је голгетер Партизана и репрезентације. У то време није се играло са „брисачем“, центархалф је чувао центарфора. Један играч за Бобека никад није представљао препреку. Чак и кад су га чували они најбољи и најоштрији, Бобеку је био довољан само један тренутак противникове несмотрености и — лопта је била у мрежи.
Касније, кад је играчки сазрео, био је конструктор игре највећег формата. Голгетер је постао „пакер“. Али, колико је у тим потезима било мисаоности, лукавства, врцавих, непредвидљивих идеја и мајсторства тешко је описати. Једноставно, Стјепана Бобека је требало гледати и — уживати.
И најљући Партизанови противници скидали су капу Бобековом мајсторству, признавали су му екстра класу, само су му једно замерили — што не носи дрес њиховог клуба!
Бобеково време, то је златно доба европског фудбала. Још су тада играчи били све, за тренере се скоро није ни знало. Зато је фудбал био игра а не надметање тренера. Касније је дошла она Херерина клица: фудбал је остао без душе.
Фране Матошић је симбол Хајдука, Рајко Митић Црвене звезде а Стјепан Бобек — Партизана. Та три аса надмоћније и боље легитимишу своје клубове него било који од оних велеиграча што су касније дошли.
Бобек је имао срећу: био је тренер Партизана! И то не тренер пролазне вредности, већ стручњак за чије је име везан највећи тријумф „црно-белих“: три узастопне титуле шампиона!
Касније је отишао у Грчку, опет је знао само за успехе. Вратио се у Партизан заједно са Бобом Михаиловићем, али „златни тим“ више није постојао. Ипак, за те две године Партизан је опет у врху: друго и треће место.
Данас је Бобек шеф стручног штаба Вардара. За њим су две и по године сталног успона Скопљанаца. У међувремену имао је озбиљну хируршку интервенцију на срцу. У Хјустону су рекли: последица стресова. И савет — да не седи на клупи. Послушао их је тек кад је поново осетио да му нека невидљива рука стеже срце. Ипак, остаје до јуна у Вардару, затим одлази у пензију. То ће личити на пријатан залазак сунца… који ће дуго обасјавати играча и тренера каквих је увек било мало у свим срединама.