Кошаркашки савез Хрватске наложио је свим клубовима са своје територије да се за утакмицу с Партизаном „морају жалити због наступа Славнића“.
Чудан неки захтев! Још чуднија је упорност неких људи из КС Хрватске. Тек овим последњим покушајем да се онемогуће Славнић и Партизан, руководство тог републичког савеза уверило је спортску јавност да ни до сада то није била борба „за принципе“ и „поштовање законитости“.
Све је јасно. Овим небулозним захтевом КСХ је осветлио Цибону која стоји иза тога. Зна се да конце те „игре“ држи Мирко Новосел, тренер који је у данашњи тим инвестирао огроман новац, обећавајући да ће пехар Кошаркашког савеза Југославије најзад бити у Загребу.
На жалост, те амбиције је увек неко заустављао: Партизан, Босна, Црвена звезда или Југопластика. Прошле године Цибона је била најближа остварењу жеље дуге три и по деценије. Али, Кићановић је предводио један тако моћан и захуктао Партизан да се ни тада није могло реализовати.
Новоселу сад опет смета Партизан. Још већу препреку види у Славнићу. Он и људи који представљају КСХ грчевито се држе неких формалних прописа и од тога не виде интерес кошарке, не виде једног великог играча, човека, оца породице који живи од тога што ради, односно игра кошарку.
Нервозни Новосел у очајничком покушају да нешто измени у корист свог тима на ружан начин демонстрира против одлуке Председништва КСЈ — даје оставку на чланство у Стручном савету савезне кошаркашке организације!
Пријатељима спорта, па и аутору ових редова, искрено је жао што је Новосел изгубио достојанство. Тако изражено клубаштво, ма са које стране долазило, штети интересима спорта. Како би било дивно да је Новосел устао у одбрану Зорана Славнића још пре него што се ишло на гласање. То не би био платонски гест, већ прави акт добре намере према свом дугогодишњем сараднику из државног тима и самом спорту.
У својој превеликој заслепљености, Новосел заборавља и истину које је дужан да се сећа: Славнић и Кићановић, заједно са Ћосићем и Делибашићем, односно Јерковом и Далипагићем, допринели су његовој афирмацији. Више од свих Славнић! Јавна је тајна да се често догађало да је уочи утакмице и у полувремену стратегију игре „плавих“ одређивао Мока Славнић, да се његов глас највише чуо, он је морално дизао екипу, па на паркету и водио. Тада је Новосел знао да стоји по страни, нем и сигуран да Славнић у томе неће погрешити.
Новосел је све то заборавио…
Изненађени смо што људи у КСХ затварају очи пред другом истином коју наша јавност зна: да је Славнић својим присуством, радом и играма у Шибенки истовремено учинио много и за развој и популаризацију кошарке у тој републици. Па и због тога — ако су већ заборавили Мокине заслуге за успехе репрезентације — требало је да се бар неко нађе и дигне глас. Најпре људи из руководства Шибенке. За њихов град и њихов клуб Славнић је учинио толико да нису смели тако покорно да оборе главу пред захтевом другова из Загреба.
Таквом јавном демонстрацијом Шибенка би увећала углед у јавности, уверили бисмо се да је том руководству и клубу част и усправно држање важније од огавног додворавања људима који у име Цибоне данас воде и одређују политику КСХ.
Штета. „Случај Славнић“ јарко је осветлио нека лица. А што она нису лепа, огледало није криво.