Опроштај великог аса: Ратко Рудић ће као виши спортски тренер узгајати будуће ватерполисте
За све љубитеље ватерполо спорта неочекивано је одјекнула вест да Ратко Рудић, прослављени репрезентативац Југославије, престаје са активним играњем. Увек смо пуни сете кад напуштају борилиште они асови који су нас годинама одушевљавали надахнутим дриблинзима и сјајним головима, као што је то чинио Рудић.
Скромношћу која га је красила током дугогодишње каријере, сишао је и са спортске позорнице. У богатој ризници трофеја ватерполо клуба „Партизан“ уткана су имена Мушкатировића, Сандића, Јанковића… Њихов допринос има сјај који ни неумитност времена не може потамнети. Сада се томе придружује још једна легенда југословенског спорта — Ратко Рудић!
— Више од 20 година непрестано сам везан за базен. Хиљаде препливаних километара, дружење с лоптом, припреме, путовања, утакмице… све ми је то некада причињавало задовољства. Данас се осећам уморним. Психички више нисам у могућности да издржим свакодневне захтеве тренинга. Одлука ми је дуго сазревала, мислим да је дошао тренутак, да попут својих претходника, одем док још нешто значим — смирено Рудић објашњава своју одлуку.
Метеорски успон започео је на пливалишту у Сплиту. Као 10 годишње дете почео је да учу прве тајне ватерпола. У 14-тој је дебитовао у првенству да би са 17 година заиграо и за најбољу државну селекцију.
Када се почетком прошле деценије преселио У Београду тада најбољи играч света Зоран Јанковић није крио своје задовољство: „То је играч који ће у ватерполу постићи оно што никоме од нас није пошло за руком. Има такве предиспозиције и знање да ће ускоро превазићи све оно што смо ми постигли“.
Ратко је наставио да упорно и амбициозно ради испуњавајући све оно што се од њега тражило.
— Дуле Антуновић, „Ципре“ Беламарић, Миша Марковић и сви ми остали из младе генерације горели смо од жеље да се што пре афирмишемо. Било је тешко и одговорно наставити путем који су утрли наши славни претходници, — сећа се тих дана Рудић.
Смена генерација није оставила трага: титуле националних првака, пехари победника Купа европских шампиона налазили су своје место у просторијама клуба са Бањице.
Ратко Рудић себе никада чије сматрао дошљаком. За „Партизан“ је увек говорио: „То је мој клуб“. Навијачи и драга клупска боја представљали су сталну инспирацију и стимуланс да се превазиђу тренутне тешкоће. Посебно, када је на изузетну каријеру пала мрља „афере у Калију“.
— Мишљења сам да су сви познаваоци спорта увидели малверзацију Светске ватерполо федерације. О томе је доста писано. Прегршт клевета упућено је тада на моју адресу. СОФК-а Југославије и мој клуб помогли су у расветљавању истине. Потом је уследио и званичан сертификат светске организације којим смо рехабилитовани и репрезентација и ја, — говори Рудић не кријући жељу да се суморни догађај једном за свагда заборави.
Упоредо са испуњавањем обавеза врхунског спортисте стизао је да полаже испите на Вишој тренерској и Вишој економској школи. Ускоро ће се дипломе образовних институција наћи у његовој витрини међу медаљама и признањима. На питање колико је дао а колико добио од спорта, одговара маниром праве величине:
— Врло је тешко дати прецизну оцену колико сам пружио а колико добио у својој каријери. Знам да је „Партизан“ побрао све домаће и иностране трофеје генерацијом која је, пре свега, одисала жељом да увек из неког ината превазиђе многе неправилности у југословенском ватерполу. Са репрезентацијом сам освојио медаље на европским и светским првенствима. Никада у животу нисам био материјалиста. Не заборављам да сам уз све успехе имао и доста невоља.
Не крије своју радост што је наишао на пуно разумевање одговорних у клубу, да своје богато искуство преноси на најмлађе.
— Волим децу и задовољство ми причињава рад са њима. Радује ме када видим како малишани напредују. Успех човек ствара радом. Тога сам се држао на почетку играчке каријере она ми је водиља и на почетку тренерског посла, — завршио је на крају разговора Ратко Рудић, кога ће се са пуним поштовањем сећати сви који су се дивили његовом мајсторству.