Брига о људима

Несумњиво једна од најбољих одбојкашица наше земље, а у Паризу на ЕШ 1951. проглашена и најбољом на Старом континенту — Десанка Кончар морала је нагло да прекине каријеру активне спортисткиње.

Повреда колена, низ компликованих операција на њему одвели су је с терена на трибине.

Имала је тада само 24 године.

У Партизан је дошла из београдског Железничара, као репрезентативка, с бронзом на Европском првенству и у домаћој конкуренцији с титулом јуниорског првака државе.

Дошла је и остала у Партизану све до данас.

За „црно-беле“ освојила је, заједно са другарицама пет назива првакиња СФРЈ. Добила је низ признања и кроз одбојку постала и заслужни грађанин главног града, била функционер у Одбојкашком савезу Србије и СОФК Београда.

Нема у њеним речима ни труни жаљења за нечим што је пропуштено. Напротив, оптимиста у сваком животном кораку. Кончарева и данас говори о Партизану са одушевљењем.

— И не само да се Партизан према мени односио као према свом детету, већ и према свима нама у тадашњој одбојкашкој екипи. Давали су нам станове, налазили службу, настојали да нам омогуће леп живот и сигурну егзистенцију.

У ствари, — наставља Десанка, — оно што је красило спорт у време док сам играла, било је искрено другарство. Пријатељевање. Били смо, такорећи, једна породица. Мислим да је у свему томе велики удео био управа спортског друштва, која је умела да створи интимну атмосферу међу свим својим клубовима. Састајали смо се у клупским просторијама — фудбалери, кошаркаши, хокејаши, одбојкаши, атлетичари…

— Све што сам лепо доживела везано је, најпре за Железничар, а највећим делом за Партизан. Није било суревњивости. Помагали смо се међу собом, а и спортско друштво је било ту да нас усмерава. Успевало је у томе. И данас ме позивају на све свечаности, на све скупове. Партизан никада није пропустио, иако су дошле нове генерације, да се сети оних које су прошле. Пошто сам се дружила и са звездашима и ОФК-овцима и играчицама Радничког, сигурна сам да таква брига о онима који нису више у жижи интересовања не постоји нигде као у Партизану.

Разговарамо о младима, о онима који данас бране боје Партизана и Југославије у целини. Да ли су то сасвим нови клинци и да ли им, негде у дубини душе, Десанка завиди!

— То је сасвим други спорт. Свакодневни. И по два пута на дан се тренира. Вероватно зато и не постоји могућност за дружење мимо спортског терена. Волим младост и све које долазе. Коначно, и сама сам припадала једном, поодавно, „генерацији која долази…“