Крај једне спортске каријере: Јова Николић је 13 година бранио боје Партизана и у 31. години је одлучио да напусти ринг

Крајем шездесетих година дошао је на стадион ЈНА. Жарко је желео да буде фудбалер а постао је — боксер. Дете Вождовца, навијач Партизана и, као сви малишани, маштао је о томе да једном буде и члан велике спортске породице — „црно-белих“.

Више из радозналости него страшћу за боксом дошао је у салу испод источне трибине стадиона ЈНА. Прве лекције из бокса добио је од тадашњег тренера Душка Богдановића. Искусни стручњак је знао да приђе младићу који је тек требало да заволи бокс а потом да покаже дар, храброст, умеће и све оно што ће научити.

И данас, када је завршио каријеру Јово Николић са великим поштовањем говори о свом првом тренеру, човеку који га је увео у тајне бокса и начинио спортистом.

— Првог учитеља, као и прву љубав, никад не заборављамо — каже Николић. — Само Душку Богдановићу могу да захвалим што сам се посветио боксу. Моја прва младост припада спорту, Партизану, радост и патњи, како то бива кад је једна каријера дуга. И сутра, када будем отац, настојаћу да и моја деца буду спортисти.

Заједнички констатујемо да та деценија Николићеве боксерске каријере није била у срећном периоду. Вишеструки шампион Партизан није више значио оно што је био у време Шовљанског, Павлића, Голића, Митровића, Паљића и осталих мајстора ринга који су прославили Партизан и југословенски бокс.

— То је било изван мојих моћи. Касније сам се родио. Партизан већ дуго не може да нађе себе у условима који владају у нашем боксу. Клубови из унутрашњости већ годинама доминирају, Партизан, Звезда и загребачки клубови више не значе оно што су некад значили. Тако је и моја каријера прошла у сталној борби за опстанак или враћање у Савезну лигу. То је, сасвим природно, морало да се одрази и на све оно што саму рингу остварио.

Јова Николић припада оном реду боксера који је снагу својих мишица знао да увек држи у координацији са умом. Био је тактичар, боксер који размишља, тражи слабости противника и као рођени такмичар, ишао је увек на победу.

— Мој први меч за Партизан био је на Ташмајдану — присећа се Николић. — Противник је био државни првак, па сам у том мечу важио за изразитог аутсајдера. Нисам се плашио, бринуло ме је више што ми је отац у гледалишту. Како да се обрукам пред њим! И већ у првој рунди двапут сам био у нокдауну. За време одмора тренер Богдановић ме пита да ни могу да наставим меч или да га предам, да не доживим нокаут. Не, одговорио сам, борићу се де краја. Нема предаје! Као у магновењу чуо сам гонг. Неку чудну поплаву снаге и решености осетио сам у себи. Кренуо сам као лавина. Сад су преостале две рунде биле обрнута слика оне прве: мој велики ривал је био у нокдауну. Победио сам једногласном одлуком судија. И то ми је до данас најдража победа.

Јова је поред бокса и заната који је имао, успео да заврши и Вишу педагошку школу. Ради у „Хромосу“, али жели да оде у школу и да се посвети деци, пре свега, да им усади љубав према спорту.

Према прописима БСЈ Николић би могао још две године да боксује, али је одлучио да своје место уступи неком млађем клупском другу. Током свих ових голина проведених у Партизану Јова је важио за поузданог такмичара, озбиљног, марљивог, али и изузетно правдољубивог човека. Као и сви млади људи, долазио је у сукоб са руководством, хтео је оно што је у животу најтеже — да односи буду идеално праведни. Често је остајао несхваћен, али се његов глас увек чуо. Био је капитен екипе, један од оних који је водио и клупску политику. Био је и члан југословенске репрезентације. На последњем Европском првенству и Келну, већ је у првој борби осетио горчину пораза. Намерио се на великог ривала и… његов дуго сневани сан није се остварио.

Ипак, остала је гордост да је на једном великом међународном такмичењу био члан југословенске репрезентације.

Пре више од једне деценије, када се стидљиво јавио тренеру, маштао је да се у дресу Партизана попне на ринг. Доживео је то много пута, чак ето и да буде и у мајици са државним грбом.

Сваки растанак је тужан. Јово Николић каже да се дуго припремао за тај дан и зато је успео да то не буде велика лична драма, већ пријатан залазак сунца…