Бранко Колар, Владимир Дамјановић, Душко Кривокапић и Славко Мацановић обећавају коректно навијање у наставку првенства

Писали смо већ у прошлом броју о том Партизановом навијачу, о том његовом величанству, о том дванаестом играчу, али играчу који уме често пута и живот да нам загорча и киксне, када се то не очекује. Водили смо разговор са Небојшом Сабљићем, једним од предводника те многољудне навијачке армије и момак је покушао да нам објасни како је то бити у тој „торциди“, како је лепо бити навијач Партизанов, и радовати се успеху својих љубимаца, али рекао је Сабљић и зашто се Партизанов навијач, почесто заборави, и најблаже речено неукусно понаша. Овога пута замолили смо неколико момака са тог узаврелог југа, стадиона ЈНА, да и они кажу по коју реч о том свом неспортском понашању. Зашто се често пута забораве, или боље речено зашто су такви као што јесу?

— Знам на шта циљате — почиње своју причу Бранко Колар. — Желите да вам кажем зашто често пута правимо испаде. Е, нисмо ми једини кривци. Провоцирају нас и то жестоко.

П. ВЕСНИК: Ко вас то провоцира?

БРАНКО КОЛАР: Како кад. Неки пут нас задуже на гостовањима, навијачи противничког тима, неки пут на нашем „рођеном“ стадиону први почну да вређају наше љубимце. Е, то већ не можемо да истрпимо. Онда враћамо пуном мером, Али, деси се да на пример када Партизан игра одлично и неки тим „прегази“, дамо одушка себи. Али тада не правимо инциденте. Идемо нашом уходаном путањом. Од стадиона ЈНА према „коњу“. Ту је наше састајалиште. Уз пут певамо и радујемо се, али не чинимо ништа страшно.

П. ВЕСНИК: Чуо сам за једну причу, да сте Ви навијачи после једне победе над Црвеном звездом, у том свом ходу према „коњу“, идући ка Теразијама дошли до биоскопа „Црвена звезда“ и демолирали га?

— Јесте, тачна је та прича. Не бежимо од тога — наставља Владимир Дамјановић. — Али нисмо демолирали биоскоп. Неко је из те наше групе разбио излог биоскопа и то је било све.

П. ВЕСНИК: Зар Вам је то било потребно? Зар се на тај начин даје одушка победи?

ВЛАДИМИР ДАМЈАНОВИЋ: Па, слушајте сигурно да то није прави начин, али ето у том моменту то је тако. Када боље размислимо и када се охладимо схватамо да то није у реду, али у том моменту, ваљда су нам како се то каже, или како ви новинари то називате „главе усијане“, и тешко је контролисати се у том тренутку радости или туге.

П. ВЕСНИК: Разговарате ли ви навијачи међу собом, да то што по неки пут направите изгред, није никаква корист Партизану већ само штета?

СЛАВКО МАЦАНОВИЋ: Нећете веровати, али разговарамо. Ето, после онога изгреда са Хајдуком зарекли смо се да се више нећемо тако понашати, Међутим, не зависи то само од нас. Када би нас у другим местима пустили да нормално навијамо, вероватно би све било далеко боље. Али често своје љубимце ми пратимо на гостовањима, а тамо нас ужасно малтретирају. Па, зар да им останемо дужни.

П. ВЕСНИК: у реду је, малтретирају Вас. А, не би ли им Ви могли то вратити на један достојанствен начин, тако што би на пример навијаче Хајдука „пустили“ да „нормално“ бодре свој тим у Београду. Верујем да би вам они на исти начин то вратили у Сплиту?

БРАНКО КОЛАР: Можда је то и тако, али за то треба времена, Ајде, нека они нас не дирају, па ја први обећавам да нећемо ни ми њих.

П. ВЕСНИК: Често пута чују се и врло неукусна скандирања са трибина, попут онога „Цигани — Цигани“. Шта Вам то уопште значи?

ДУШКО КРИВОКАПИЋ: Право да вам кажем, прави смисао тога ми не знам. Ваљда се то „вуче“ генерацијама. Али, почели су чини ми се први „звездаши“ са оним „гробари — гробари“. Вероватно их иритира што Партизан има на опреми и црну боју, па нас зате и зову тако. Морали смо и ми нешто да за њих измислимо.

П. ВЕСНИК: Да ли би Ви могли на то „гробари — гробари“ да им одговорите са једноставним, али лепим навијањем, као на пример „Партизан — Партизан“.

ДУШКО КРИВОКАПИЋ: Да ли би могли? Па верујем да би. Али и за то треба времена.

П. ВЕСНИК: Шта ти Душко мислиш, шта би највише утицало на Вас навијаче, да се „преобразите“ у том навијању?

ДУШКО КРИВОКАПИЋ: Тешко је то у овом тренутку рећи. Ипак мислим да што каже народна: „лепа реч и гвоздена врата отвара“. Можда би било решење да на пример суботом, уочи недељне утакмице, неко од наших љубимаца као на пример Моца, Неша, Преки, Ранко, или било ко, одржи са нама састанак. Позове нас да пристојно навијамо. Верујем да би то имало дејства.

П. ВЕСНИК: Сматраш ли да би и средства јавног информисања у томе имала утицаја?

ДУШКО КРИВОКАПИЋ: Како да не. Није нама баш свеједно кад са свих страна врше „паљбу“ на нас. Када нас критикују. Не волимо ни када нас се одричу и када кажу да ми нисмо Партизанови навијачи. А, само ми знамо колико волимо Партизан. Баш као што каже она наша песмица: Волим Партизан црно-беле боје, волим Партизан као очи своје.

П. ВЕСНИК: Има ли истине у тврдњама да опонашате енглеске навијаче, да су вам они идоли?

БРАНКО КОЛАР: Можда на неки начин. Али само у правцу навијања. Волимо и ми да се усталаса наш југ, кад на пример Ливерпулов „коп“. Али, само то. Када сте Ви на пример чули да смо ми демолирали неке излоге, зграде, починили крађу, изболи некога ножевима. А, то не. То никада Партизанови навијачи не би урадили.

П. ВЕСНИК: Чули смо да сте на пример, приликом одласка на утакмицу са Динамом у Загреб, правили инциденте у возу. Било вас је доста „под гасом“, па су органи јавног реда чак били принуђени да вас на успутним станицама скидају са воза и одводе на „трежњење“?

БРАНКО КОЛАР: Јесте, било је таквих сцена, али мислим да је то права реткост. Деси се то младом човеку. Знамо да те није у реду, Али то је било дело двојице-тројице, а не свих нас који смо били у том возу. Не може се на основу тега правити лик Партизановог навијача. Мораћемо убудуће да обећамо да се такви ексцеси не догађају више. Ми смо у Загребу бодрили свој тим, радовали се на пристојан начин, славили победу после утакмице, исто тако на пристојан начин, али смо били нападнути од Динамових навијача. Да де је то у реду?

П. ВЕСНИК: Свакако да није. Али кроз овај разговор покушали смо да дођемо до тога, како на пристојан начин да им „вратите“ те нападе, Можете ли да обећате да приликом гостовања Динама у Београду, нећете враћати истом мером, већ једним коректним навијањем, а својим гостима омогућити да исто тако навијају за свој тим?

И Бранко и Душко и Владимир и Славко рекоше нам у глас: — Можемо и обећавамо. А покушаћемо и наше другове да убедимо у то.