Спортисти којима се Партизан поноси

У Хали спортова на Новом Београду, која већ годинама пружа гостопримство кошаркашима Партизана, играли су се — у правом новогодишњем штимунгу! — први минути меча Партизан — Раднички. Гледалиште се одлично забављало мајсторијама младог „црно-белог“ тима, јер на паркету су би ли нови љубимци публике — Цвјетичанин, Букумировић, Зоркић, Грбовић, Бобан Петровић, Савовић, Мишко Марић…

— Мајстори, мајстори! — одјекивало је халом.

А онда, одједном, у хали је настало комешање — гледаоци су устали са својих места, почели су да гледају ка улазним вратима, да аплаудирају и скандирају, занемарујући за тренутак оно што се догађало између кошева.

Јер, у хали се изненада појавио њихов „стари“ љубимац — Драган Кићановић!

Поново се чуо некадашњи поклич: ,

— Кићо, мајсторе!

Чуло се, овога пута, и:

— Кићо, врати се!

Драган Кићановић је, мирно, заузео своје место међу посматрачима — па се, заједно са својим верним навијачима препустио чарима меча Партизан — Раднички, уживајући у повремено егзибиционој игри својих наследника, „црно-белих“ дечака који управо јуришају на титулу шампиона Југославије, у једном невероватно изједначеном шампионату, раме уз раме са Цибоном, Црвеном звездом, Шибенком, Задром, Босном, Југопластиком. Било је, у свему томе, истинске симболике.

Драган Кићановић, једна од Партизанових спортских легенди, ватрени навијачи „црно-белих“ и један сасвим млади Партизанов кошаркашки тим, налазили су се те вечери под истим кровом — на измаку старе 1982. године, која је Драгану Кићановићу донела титуле најбољег спортисте Југославије и најбољег кошаркаша Европе. На прагу нове 1983. године, у којој ће се Кићановићеви — наследници, млади кошаркаши Партизана, борити за шампионску титулу у домаћем првенству и за своју афирмацију на међународној кошаркашкој сцени, такмичећи се у „Купу Радивоја Кораћа“!

Какав спортски спектакл!

Кића је онај стари

Боравећи кратко у Београду, само да прими „Спортов“ трофеј и да се поздрави са пријатељима, Драган Кићановић — звезда италијанског професионалног клуба Скаволини, у овој сезони — показао је свима да је и даље остао онај некадашњи, драги и приступачни Кића, одан свим срцем своме Партизану: дружио се са старим другарима, био је у клубу на стадиону ЈНА, интересовао се за све што се догађа међу „црно-белима“ и у југословенској кошарци, био је раздраган и добро расположен.

Како и не би!

То што је проглашен за најбољег спортисту Југославије посебно га је дирнуло, првенствено као доказ пажње, као потврда да није заборављен у оној спортској средини из које је и поникао, а до које му је највише и стало.

— Ово ми је најдраже спортско признање! — говорио нам је Кића, видно узбуђен. — Освајао сам, до сад, многе ласкаве титуле и трофеје, па чак и медаље на европским, светским и олимпијским такмичењима, али ми се чини да никада нисам био срећнији него сада, кад ми је додељена ова награда листа „Спорт“!

Кића је, дакле, остао велики.

Признање „Спорта“, које су му доделили истакнути домаћи асови, бацило је у засенак чак и велики трофеј „Газета дело спорта“, листа који га је — тих истих дана — прогласио и за најбољег кошаркаша Европе у минулој години, испред таквих мајстора као што су: Мишкин, Марцорати, Мартин, Валтерс, Ткаченко, Рива, Корболан, Еремин, Беркович или Сабонис…

Кића је, међутим, остао — наш!

— Посебно ме радује што се у југословенској кошарци појавила једна нова генерација талентованих играча, пред којима је велика будућност! — говорио је Кића, кад смо се, касније, срели у телевизијском студију. — Мислило се, наиме, да ће одласком нас неколицине асова, Далипагића, Делибашића, Славнића или мене, наступити период играчке кризе, на домаћој сцени, међутим, догодило се супротно: нашим одласком као да смо створили простор за афирмацију једне нове играчке генерације, која је досад стрпљиво чекала на своју шансу… И, видећете, неће проћи пуно времена, а публика ће се, поново, вратити у кошаркашке дворане, да подржи ту нову генерацију играча, налазећи у њима своје нове љубимце!

Док је то говорио, у Кићиним речима није било ни мало сете — напротив, велики спортиста радовао се што је добио достојне наследнике, посебно у Партизану.

— Партизан данас има изванредан млади тим, пред којим је период великих успеха. Гледао сам ту екипу и уверио сам се колика су њене могућности — говорио је Кића, одушевљен оном „атомском кошарком“, коју је гледао у Хали спортова, за коју су остале везане и његове најлепше спортске успомене. — Овај „нови“ Партизан игра модерно и атрактивно, екипа има велики избор квалитетних и младих играча, а пред сваким од њих је лепа спортска каријера. Ти момци играју колективно, лавовски се боре за црне-беле боје и ја им, од свег срца, желим да израсту у прави шампионски тим!

Хоће ли Кићановић, поново, заиграти у „црно-белом“ дресу?

— Моја је велика жеља да се, ускоро, вратим у Партизан! — одговара он на ово питање. — Верујем да бих, својим знањем и искуством, могао да допринесем стасању те нове кошаркашке генерације. Међутим, уверен сам да младима треба пружати шансу, јер они је свакако и заслужују…

Какав комплимент за младе мајсторе!

Кићини ученици

Нови Партизанов тим је, у неку руку, и тим — Кићиних ученика!

За Небојшу Зоркића (који данас носи легендарни дрес са бројем 5!), као и за Букумировића, Грбовића, Цвјетичанина и друге „клинце“ и црно-белог табора, име Драгана Кићановића било је онај магнет који их је и определио за ове клупске боје. У његовој игри они, данас, као да налазе инспирацију за своје садашње спортске подвиге. Међутим, у спорту, време неумитно иде даље, постављајући пред сваку играчку генерацију неке нове задатке (а тога су млади играче Партизана постали, веома брзо, и те како свесни!)

После бриљантне игре и сјајне победе над Босном — у неосвојивој сарајевској Скендерији — Бобан Петровић, нови предводник Партизановог тима и стрелац победоносних кошева, у последњим секундама игре, и у Скендерији и у Јазинама, рекао је:

— Много сам научио од Кићановића. У његово време ја сам само играо, а данас се осећам обавезним да размишљам о томе како да се повежу нити, како да сви играју, па и да преузмем одговорност, као што је он то радио. Храбро, ризикујући све без остатка… Морам да кажем да Партизан, данас, боље игра ван Београда. Тада екипа слободније дише. у Београду смо пред својима: сви би да се истакну, да се допадну. У гостима атмосфера се мења, нико више није толико обузет собом да на све остало заборави… Ето, и у Задру и у Сарајеву, Тодорић ми је, у последњим секундама игре, бацио „лопту поверења“. То је диван осећај. када знаш да ти верују. Осетиш се јаким, довољно снажним, да победиш себе. Да победиш и тај последњи секунд, када знаш да имаш читав тим иза себе!

Бобан Петровић, доиста, има данас читав тим иза себе — али, он иза себе има и једног Драгана Кићановића!

Тај ненадмашни Драган Кићановић — велики спортиста и велики човек — стоји, на исти начин, и иза Грбовића, Цвјетичанина, Зоркића…

Кића, свим својим срцем, стоји иза свих тих „нових клинаца“ који, играјући у Партизану, маштају о томе да достигну, па и надмаше некадашње кошаркашке асове. Драган Кићановић жели да, у томе, помогне колико год може.

У томе је лепота спорта — у томе је величина једног врхунског спортисте!

То је, уосталом, главна одлика Партизанове спортске школе.

Стари асови, из редова „црно-белих“, свесрдно пружају руку будућим „звездама“, водећи их ка новим шампионским висинама: то данас чини Милош Милутиновић у фудбалском клубу, то ће већ можда сутра поново чинити и Драган Кићановић у кошаркашкој екипи.

У здравој спортској средини, као што је Партизан, лако долази до спајања мудрости и младости, а из славне традиције рађају се, сасвим природно, нови спортски тријумфи — то, на свој начин, потврђује и лепа новогодишња кошаркашка прича о „старом мајстору“ Кићи и о „неким новим клинцима“ који су, после њега тек заиграли пуном снагом у „црно-белом дресу!