ИЗ СТРУЧНОГ УГЛА

Данас се у фудбалу много говори о томе да ли тренери довољно раде или не. Истина је изнад тих вербалних супротности категоричног тврђења

Последњих недеља било је много прича око тога да ли Милош Милутиновић остаје у Партизану или одлази. Као и увек у таквим ситуацијама, људи су подељени. Једни би хтели да виде Милоша за много година на челу стручног штаба; други сматрају да он „не изгара“ на раду, да је доста лежеран, по некима чак и лењ.

Питање марљивости, рада и нерада фудбалских тренера, није нова тема. О томе се код нас дуго говорило. Миљанић је лансирао тај рад на терену „до фантастичности“. То је било у првим годинама, кад се борио за афирмацију и тренерско име. Терао је играче да тренирају двапут дневно, током припрема чак и три-четири пута. То су била бесмислена претеривања. Са тим заблудама је Миљан касније раскрстио.

Међутим, они који су га следили, прихватили су тај „живот у тренерци“. Тако је Зец „ручавао у тренерци“, као тренер Борца из Чачка, тим путем су пошли Рибар, Вишњевац, Базић и многи други.

У свету сви тренирају много мање него ми. То знају они који су играли у иностранству или су пратили рад великих клубова и репрезентација земаља са дугом фудбалском традицијом. А сви су издржљивији и бржи и од наших играча, за нас су у погледу физичке кондиције и даље недостижни.

Велики тренери у Европи Јужној Америци не падају у несвест од рада. Хербергер, Шпиц, Шебеш, Вајсвајлер, Зебец, Шен, Меноти, Ремзи и многи други често су на терену у цивилним оделима, без обзира да ли су номинално тренери или слове као селектори, односно технички директори. Није пресудно колико ће часова један стручњак провести на терену, битно је шта ће радити, како објаснити играчима оно што жели, било да је везано за тактику или технику.

Прави тренер је човек који врши селекцију на најбољи начин, одређује план игре према могућностима расположивих играча, ствара дух екипе, брине о моралу и психолошкој стабилности тима, како на дербију, тако и на оним „малим“ утакмицама.

Ту се тренер доказује, успева или пада. Сећам се да смо Бобек, Боба Михаиловић и ја били изненађени кад смо у Гетеборгу, на светско првенство 1958. видели Феолу, секретара — тренера бразилске репрезентације. Био је толико дебео да је једва ходао. На тренинзима се кретао само у кругу на центру, одатле ја давао савете, заустављао игру, исправљао, уигравао тим…

Такву креатуру ниједан наш клуб не би ангажовао, чак ни за „техника“. Из простог разлога: наши фудбалски радници падају на декор, спољни изглед човека, његово цифрање тренинга а не колико он зна, шта каже играчима, како их припрема, шта они дају, како играју, јесу ли у узлазној линији или не. А то је битно.

Милутиновић није добијао сунчаницу на Стадиону ЈНА, али је Партизан играо у сјајном ритму, једноставно, модерно и… заслужено постао првак. Подмладио је тим, психолошки мајсторски водио, био је одлучан и храбар кад је било најпотребније и то је преносио на играче. Зато је успео у ономе што нико од нас није веровао: да шампионски пехар донесе у витрине Партизана.

Нешто слично учинио је неколико година раније Младинић. Са једном разликом: био је страственији од Милоша. То је ствар темперамента.

Сутра ће Милутиновић отићи из Партизана, доћи ће нов човек, и ми ћемо опет постављати питање: колико је он дуго на терену? Нећемо се интересовати за оно битно какво му је знање, колико обогаћује играче, уме ли да ради на духовном јединству тима, какав је тактичар, што извлачи из екипе…

Знање и умеће треба вредновати, јер тренерски посао није физички рад, како се код нас најчешће мисли.