Недавно се Драган Манце огласио у „Темпу“ изјавама на две стране. Из његе није говорила увређеност већ неко немилосрдно беснило. Криви су му сви: управа клуба, Милутиновић, новинари…
Не устручавам се да признам да ми је Манце љубимац. Верујем у његову фудбалску обдареност, у физичке могућности, интуицију голгетера, у његову младост…
Мислио сам да има и практичну интелигенцију, дете је велеграда, из стабилне породице, има и неко скромно образовање, бар оно што школа даје.
Последњих месеци овај момак нам пружа могућност да верујемо да није тако истанчан ни психолошки ни интелектуално. Постао је нескроман тек што је коракнуо у афирмацију. Разметљиво хода, на све око себе гледа с неке висине, свађа се са друговима, галами на тренинзима, расправља са судијама, љути на утакмици… сви му сметају, највише противник који га онемогућује у настојању да постигне гол.
Јесенас је дуго играо слабо. Недопустиво слабо. Тренер га је на време упозоравао, саветовао, објашњавао… Кад се чаша прелила, Милутиновић је њега, Димитријевића и Преказија удаљио из екипе. Права одлука!
И шта бива? Уместо да то схвати као озбиљно упозорење да је на кривом путу, Манце се размеће изјавама, хоће да нас убеди да су сви криви, само је он у праву.
И поред тога што новине живе 24 часа, Манцеов интервју у „Темпу“ открио је више његову личност него све оно што смо о њему до тада знали. Његов ЕГО је испред тренерове педагогије, његових слабих игара, озбиљних људи из клупског руководства, изнад тима и интереса Партизана. Он од своје личности не види никог другог. Сви греше кад је он у питању. Нико га не разуме, осећа се угроженим у својим играчким и самоуправљачким правима, присиљавају да буде подрепаш, ломи му се карактер и све у том стилу.
Никад ме изјава једног фудбалера није тако расхладила као ова што је дао Манце. Ја у њему више не видим ни искру интелигенције, већ само једног размаженог младића над чијом каријером сад треба сви да се замислимо. Ако је млад човек толико нескроман, онда је питање и колико ће далеко да домаши.
А он је играо тако слабо да су многи око нас почели да сумњају неки чак и гласно да га оспоравају као нападача великих моћи.
Ради истине морам да кажем да је Милутиновић изузетно толерантан вођ, настоји да разуме играча у свим ситуацијама чак и да га очински правда. Руководство клуба је у демократији и пуноправности фудбалера отишло толико далеко да појединци чак губе и дужно поштовање према тим аматерским радницима који расипају време и троше нерве радећи за Партизан.
Манце и југословенски фудбалери не знају за грубе речи: да не би тако лагодно живели, возили скупа кола, имали висом лични доходак и били нескромни у захтевима за стан, кад би живели од оног што они зараде тј. од продаје улазница. Ти аматерски радници, баш они које каменује Манце, боре се за рекламе, маркетинг службу, маштовито траже пут и начин да смогну силна средства потребна за живот клуба који не може да живи од посете са утакмица.
На крају, желео бих да мом љубимцу дам један савет: да престане да „игра“ на страницама штампе, нека марљиво тренира и учи, нека даје голове и односи победе. То је једини начин којим ће се изборити за своје право и поштовање. Пут који је изабрао води из славе и врло је стрм.