Недеља је поподне. Закуцали смо, ненајављени, на врата стана у Солунској улици на Дорћолу, на којима крупним словима пише: МИЛОРАД КРИВОКАПИЋ. Уместо оног дива из базена, што вам се смеши са зидног календара „Партизановог весника“ за 1984. годину, дочекује нас његова супруга Весна. Извињава се што „глава породице“ — спава. Недеља је једини дан кад нема тренинга па може да се одмори, док осталим данима чак два пута тренира. А зна се да је ватерполо један од најнапорнијих спортова.
Устаје домаћин, очи му сањиве, умор му се очитава на лицу:…
— Тешко ми падају ови тренинзи. Од Европског шампионата у Риму нисам у базен улазио. Требало је одужити дуг домовини до краја — прича први голман Партизана и репрезентације, а по многим стручњацима — најбољи голман света.
Крунисана љубав…
Фризура му је још војничка. Тек што је скинуо сивомаслинасту униформу. А браку је — „регрут“.
Једанаестог децембра упловио је у брачне воде. Свадбено весеље је било у Бијелој, код Херцег-Новог, родном месту супружника. Кажу, лепа је то свадба била.
А, дуго су се пре тога забављали. Знају се од малих ногу, били су прве комшије. Уз то, Веснин брат Стево је играо ватерполо у истом клубу у којем је и Милорад почео, а сестра је често долазила и на тренинге. Тако се родила љубав.
Иако је Милорад прешао у Котор, а пре три године дошао у Партизан, нису заборавили једно на друго. Напротив…
— Можда бих ја и заборавио на њу, али она ми то није дозвољавала. Често ме је посећивала и тражила да се што чешће јављам телефоном — прави се важан наш домаћин и помало задиркује супругу, која одговара — ћутањем.
Потом, сасвим озбиљно, додаје да је Весна супруга „по мери“. И хвали је пред нама, да се одлично сналази у улози домаћице…
Воли да кува, поготово што Мишко ужива у тим специјалитетима. Слаткиши су му посебна слабост, а она је прави мајстор да их припреми. У то смо могли сами да се уверимо, јер нас је послужила предивним колачима.
— Знам да му је потребно доста калорија кад тренира пуном паром, па морам да водим рачуна да му припремим што разноврснија јела и у обилним количинама. Мишко се, засад, не жали на моје кулинарске способности — каже пријатна домаћица.
Ова улога јој у потпуности одговара, али, кажу обоје, то јој сигурно неће бити једино занимање. Специјализовала се за посао васпитачице у предшколским установама. И сада тражи посао. И њему су у клубу обећали помоћ око њеног запослења.
Топли кутак
Кривокапићи живе у изнајмљеном стану. Доста пространом, али и трошном потпуно. Знају да им је то само привремено решење. Зато нису ни куповали много кућних ствари…
— Надам се да ћемо се током ове године уселити у нови стан, који би требало да добијем као врхунски спортиста. Тада ћемо направити прави породични кутак — открива планове популарни Криви.
Скромност им је, очигледно, врлина, чим су задовољни и у оваквом стану да живе. Но, неће ни то дуго потрајати, јер је, како сазнајемо, Кривокапић први на ранг-листи међу спортистима Партизана за добијање стана.
И у овај дом стално се долази. Много је оних који, на задовољство домаћина, радо навраћају, да поседе и попричају о свему што интересује младе људе. Нађе се време на и за изласке, најчешће оду у биоскоп…
И друштво је углавном у знаку црно-беле боје. Клупски друг Ђорђе Поповић, са којим је и војничке дане заједно проводио, и више је од друга. Један бивши и један садашњи фудбалер Партизана, Гајица Ђуровић и Слободан Ројевић, са супругама кућни су пријатељи Кривокапићевих. Исто тако и са ватреним Партизановцем Мишком Поповићем. А, ако се са побратимом Славком и кумом Зораном не види бар сваког другог дана, као да му се нешто неугодно догодило.
За добре пријатеље мора се увек наћи времена. Без њих би живот био празан. Стално смо заједно, овде или код њих, свеједно — прича Мишко.
Медаље остале код куће
Свако има свој хоби. Неко скупља значке или заставице, неко се бави филателијом или нумизматиком. Милорад Кривокапић, међутим, скупља исечке из новина у којима је о њему нешто написано. И то „брдо“ албума показује колико је у спорту којим се бави досад постигао.
Узмете ли да прелистате било који од ових албума, као део незаборавних успомена великог спортског јунака, наилазите на крупне наслове: „Кривокапић несавладив“, „Кривокапић чинио чуда“, „Кривокапић са хиљаду руку“ … -Бројна одличја, медаље освојене на такмичењима широм света бранећи боје репрезентације, од којих је најдража она сребрног сјаја са Олимпијаде у Москви — остале су код куће у Бијелој. За њих ће, кад добије стан, одвојити посебно место.
Многе победе су извојевали Партизан и југословенски изабрани тим, захваљујући његовим бравурозним одбранама. И у „вечном граду“ Риму, поткрај лета, на првенству Европе, бранио је у свом стилу, што значи бриљантно, али ни то није било довољно да се „плави“ врате са неком од медаља.
— Да нас је само мало спортска срећа послужила, освојили бисмо једну медаљу, што би било сасвим заслужене. А тиме би наш ватерполо многе добио — прича ас светског ранга.
Од Олимпијаде у Лос Анђелесу би, каже, требало очекивати доста. Биће то последња шанса ове генерације да се окити златом.
Био би то, уистину, мој најсрећнији тренутак у спортској каријери, кад бисмо се нашли на победничком постољу у Лос Анђелесу. А убеђен сам да нам је и даље место у самом врху светског ватерпола — каже 28-годишњи репрезентативни чува.
И не помишља, вели, да се ускоро опрашта од игара у националном тиму, стављаће се на располагање савезном капитену све док буде могао да помогне „плавима“.
И као тренер у Партизану
Његовом повратку из војске највише су се, наравно, обрадовали у Партизану. Ускоро почиње национални шампионат, а са овим дивом међу стативама, сасвим је другачија прича.
— Смета ми кад чујем неко „стручно мишљење“, да треба бринути за будућност Партизана. А мало ко има тако талентоване играче. Потребно је само мало стрпљења, да ови полетарци стекну искуство, па да опет водимо главну реч у југословенском ватерполу — категоричан је вероватно нови капитен Партизана.
Не крије да су му све амбиције везане за Партизан. По завршетку играчке каријере ће, каже, радити као тренер. При крају је студија на Вишој тренерској школи. Посебно задовољство биће му рад са младима. Имаће шта од свог огромног искуства да им пренесе.
Разговор је, ето, несвесно постао искључиво спортски, што нам није била намера кад смо долазили у ову посету. Но, шта се ту може, кад му је спорт опсесија и — животно опредељење.
⁂
Растајемо се коначно од наших пријатних домаћина, Весне и Милорада Кривокапића. Позивају нас да им опет у госте дођемо, без репортерске бележнице.
Пожелимо да наше следеће виђење буде у њиховом новом стану. Онда ћемо моћи и сва она спортска одличја да видимо…