И у наставку шампионата, Партизанови кошаркаши добијају утакмице код куће и губе у гостима, а тренер Славнић изјављује: „Партизан је „чудна зверка“ — јер, сви га се плаше и подмећу му замке!“

Кошаркаши Партизана, и у наставку шампионата, настављају да „возе слалом“ између кошева: кад играју код куће, сигурно пролазе кроз „капију“ и освајају бодове, а кад играју на страни, промашују и бележе поразе!

У прва четири кола, Партизан је забележио две победе у Хали спортова на Новом Београду (савладао је директног ривала за највиши пласман, екипу Задра, са сигурних 74:67 и „разнео је у комаде“ екипу Радничког са 117:93, приређујући прави ватромет кошева), а савладан је у Загребу од Цибоне, после драматичних продужетака, са 91:86 и од Борца у Чачку са 70:72, такође после праве драме, нарочито у завршници другог полувремена. А у свим овим утакмицама, и кад су губили и кад су побеђивали, „црно-бели“ су имали тренутке праве успаваности (кад су губили своју игру и олако примали кошеве, играјући као почетници и у одбрани и у нападу), али су имали и тренутке ураганског темпа (када су разносили противника, без обзира два ли су играли на свом или на туђем паркету)…

Зоран Славнић је, пре почетка првенства — чим је упознао тим — говорио да за ову екипу Партизана основни проблем и у овом првенству остаје проблем мотивације за игру: „Ја се не плашим утакмица са Босном, Цибоном или Црвеном звездом… — говорио је популарни Мока — јер знам да ће моји играчи „гинути“ у тим мечевима и да ће пружити свој максимум. Али, ја се озбиљно плашим сусрета са Борцем, Слогом или ИМТ-ом, јер исто тако знам да ће Партизан ту заиграти без великих мотива. А баш на таквим „малим утакмицама“ и освајају се бодови пресудни за коначни пласман, па и за освајање титуле шампиона!“

То се и обистинило!

Партизан је победио Цибону у Београду, а у Загребу је изборио продужетке, успевајући да пред загребачком публиком достигне чак и ону „недостижну разлику“ од 18 поена у другом полувремену — и, да Небојши Зоркићу није задрхтала рука у последњем тренуцима меча, па је његова лопта бачена са приличне удаљености погодила само обруч од коша, бодови би и овога пута отишли у Београд. Но, комплетан ток ових мечева потврдио је да је Партизан сасвим спреман да у „плеј-офу“ јурила и на прво место (нарочито ако се узме у обзир, да ће бити појачан за Горана Грбовића, који управо сада скида војничку униформу!).

И против Црвене звезде, коју је савладао после продужетка, Партизан је играо изузетно мотивисано: чланови наше екипе на Балканском шампионату у Грчкој, рецимо, слушали су од грчких љубитеља кошарке (који су, посредством телевизије, имали прилику да прате овај узбудљиви меч), да их је ова утакмица више задовољила од многих америчких професионалних мечева, које такође имају прилике да прате на „маломе екрану“. Партизан је, и тада, потврдио да је у стању да направи подвиг.

Истовремено, тамо где је затајила мотивација, „црно-бели“ су показивали и своје друго лице. То се, пре свега, догађало у обе утакмице са чачанским Борцем, у којима је Партизан изгубио укупно четири драгоцена бода — и то од екипе која се грчевито бори за опстанак и који је у ове мечеве улазила, сваки пут, без икаквих шанси. Са та четири бода, данас би Партизан био на самом врху табеле, уз Цибону и Црвену звезду.

Од шест Партизанових пораза, изузимајући само онај противу Будућности у Титограду, преосталих пет догодило се пред прилично необичним околностима: кривицу за ове поразе, дабоме, највише сносе играчи Партизана, али су свим овим поразима (редовно, веома тесним) кумовале и судије. Тако је била и на утакмицама са Борцем, када су арбитри, сасвим хладно, посматрали како масивни и робусни играчи Борца, читаво време, туку играче у „црно-белим“ дресовима и не дозвољавају им да нормално играју (а то је Славнића навело да, после меча, констатује како је Партизан „нека чудна зверка“, које се сви плаше и којој сви постављају замке!)…

Два бесмислена пораза од Борца од којих овај други много више боли, јер су судије, заиста, отеле победу Партизановом тиму нарочито у последњим тренуцима меча, када су одузимале лопте играчима „црно-белих“, због корака и због прекршаја у нападу, док су Шарачићу и друговима дозвољавали да под Партизановим кошем изводе праве кечерске захвате, па пораз од Задра у првом колу (када су Задрани, дословно у последњој секунди постигли „трицу“ из додатног слободног бацања обезбедили победу), или порази у гостима од Цибоне и Босне, забележени у продужецима — све су то бодови, „разбацани“ без велике потребе, који су веома лако могли бити уписани и у Партизанов салдо.

Шансе Партизана нису мале, упркос пораза у Чачку. До краја шампионата, у госте „црно-белима“ долазе тимови који ће, са сигурношћу можемо рећи, оставити бодове у нашој Хали спортова (Слога, ИМТ, Будућност и Босна), али „црно-беле“ чекају и веома тешки мечеви на страни (Шибенка, Југопластика и Црвена звезда). Дакле, Партизан може рачунати и на максималан број бодова, али и на нова неугодна изненађења.

По свему судећи, у последња два кола — у мечевима са Босном и са Црвеном звездом — одлучиваће се и судбина пласмана у врху. Према томе, права узбуђења тек предстоје — а Кићановић и Славнић, већ у првој сезони свог заједничког рада, створили су тим који улива респект и чија је перспектива сасвим извесна. За навијаче „црно-белих“ били су посебно радосни последњи тренуци меча са Радничким, када је Славнић, на паркет, извео сасвим младу петорку „Мокиних беба“ — оне исте клинце који су, у мечу са Црвеном звездом, тако ефектно угасили Жеравицу. Реч је, свакако, о једној новој генерацији, на чијем таленту почива и будућност Партизановог кошаркашког тима — јер, Ђорђевић (тај елегантни плејмејкер сигурне руке), Стефановић (тај небески скакач који срчано улази у дуеле под кошем) или Јовановић (тај експлозивни момак који је, без икаквих комплекса, заиграо у првој постави на загребачком мечу са Цибоном, отимајући као осица лопте браћи Петровић), то су сјајни дечаци, који ће већ сутра носити Партизанову игру, а које је публика већ сада прихватила и заволела.

Партизанов кошаркашки тим, данас, компонован је од искуства (Пешића, Петровића, Марића, Зоркића, Савовића, Обрадовића) и од младости (Ђорђевића, Јовановића, Стефановића, Радојчића), а ту су и „играчи у сенци“ који свакога часа могу да помогну (Драгутиновић, Матић), као и момци који ће се у догледно време придружити екипи (Грбовић, Цвјетичанин, Букмировић), а „црно-бели“ рачунају и па неколицину талентованих момака који, ускоро, треба да обуку њихов дрес, јер су их Кићановић и Славнић већ селекционирали и капарисали, Па, када се све то сабере, јасно је да тренутни неуспеси (у Чачку или у Титограду), доживљени уз обилату „помоћ“ судија (које, непрестано, постављају замке, тој „чудној зверки“), не могу зауставити Партизанов победнички ход и формирање једног будућег великог тима…

Не треба сумњати да ће се домаћи шампионат, све више, претварати у прави бој „под кошевима“, а да ће у „плеј-офу“ (као и ранијих година) доћи до изражаја све оне негативности које угрожавају нашу данашњу кошарку: Партизан ће, према томе, као „чудна зверка“ које се сви плаше и којој подмећу разне замке, бити на још удару судија и противника. Борба ће бити беспоштедна…

Славнић, упркос томе, изјављује:

— Ја своје играче учим да играју кошарку, а не да бију и да се баве „кечом“!

Играјући своју кошарку, онако како то уме и може, овај Партизанов тим има шансу да се домогне и највећих признања, како на домаћој тако и на интернационалној сцени — а то је кошарка брза, агресивна и атрактивна, какву људи највише воле!