Време прошло, време непролазно
Четвртог октобра 1945. године рођен је Партизан.
Најесен ће напунити четрдесету.
О том времену рађања, раста и сазревања, које није било без искушења, успона, падова и тријумфа биће речи на страницама нашег листа. Текстом који објављујемо, почињемо тај узбудљиви времеплов „црно-белих“.
Људски је, што ће рећи и спортски, тежити ка врхунском. Није, стога, нимало необичан идеал сваке спортске екипе и сваког спортисте да се вине у шампионске сфере. Бити најбољи, бити први — то је најлепши такмичарски сан. То, разуме се, није нимало лако. Напротив, веома је тешко, јер томе теже сви!
Има, међутим, и у спорту нешто што је теже од остварења и тог највишег, шампионског узлета. А то је — остати шампион!
Чак је, чини се, теже остати него ли постати шампион. Јер на шампионским трон сви насрћу. А што је лепши и блиставији све више мами, изазива, инспирише. Ваља га, дакле, упорно и непоколебљиво бранити. А то могу само заиста најбољи и најодважнији. Шампиони шампиона!
Таквих шампиона шампиона југословенском спорту је понајвише подарило ЈСД „Партизан“.
Овом приликом ћемо споменути само оне шампионске екипе у црно-белим дресовима, које су континуирано владале као неприкосновени шампиони југословенским, а неке и светским, спортом. Набрајање појединачних шампиона из редова „црно-бели“ захтевало би знатно више простора!
Шахисти су међу најуспешнијима, изузетни шампиони. Освојили су двадесет шампионских круна у земљи и три у Европи, а шест пута су били и победници у куп такмичењу. Континуирано су побеђивали у раздобљима 1960——66., 1969—75., а у Европи су били најбољи 1954, 1955, и 1956. године!
Они међутим, нису освојили и највише шампионских титула. Та част је припала Партизановим стрелцима. Мушка и женска екипа „црно-белих“ стрелаца донеле су, заједно, чак 26 наслова екипних шампиона! Томе још треба додати и шест победа у Купу. Партизанови стрелци су владали југословенским стрелиштима од 1966. до 1984. године!
По броју освојених шампионских титула одмах иза стрелаца долазе атлетичари и атлетичарке „црно-белих“.
На атлетским борилиштима широм земље мушкарци су седамнаест пута били најбољи, а жене пет пута. У Купу су жене биле успешније од мушкараца: овај трофеј непрекидно освајале од 1974. до 1981. године!
Одмах иза њих, по броју освојених трофеја, долазе одбојкаши и одбојкашице са двадесет шампионских круна (мушкарци дванаест, жене осам). Овоме треба додати и осам титула победника у Купу (шест за мушкарце и две за жене).
Са осамнаест шампионских круна одбојкашима и одбојкашицама уз раме су тенисери и тенисерке „црно-белих“. Овде су жене биле успешније, јер су десет пута биле најбоље у земљи. У „белом спорту“ доминација Партизана је трајала од 1952. до 1957. (мушкарци) и од 1968. до 1975. године (жене).
Партизанови фудбалери су деветоструки прваци Југославије, а четири пута су били и победници у Купу. Континуирано су побеђивали у раздобљу 1960—65.
Породици шампионских екипа припадају и Партизанови стонотенисери и стонотенисерке: први су пет пута били екипни прваци Југославије (1956, 1957, 1959, 1960 и 1966. године), а њихове колегинице четири пута (1955, 1956, 1957 и 1960.).
Партизанови боксери и рвачи, који су у првом делу поратног раздобља донели највећи број појединачних трофеја интернационалног значаја, имали су изванредних успеха и у екипним такмичењима: они су по седам пута били екипни шампиони. Рвачи су владали у периоду 1951—1959., с малим прекидима, а боксери од 1948 до 1953. и од 1957. до 1960. године.
И Партизанови хокејаши су у раздобљу 1948—1955. година били екипа којој није било равне у земљи. О томе говоре и шест шампионских трофеја и једна победа у Купу.
Ипак, шампиони шампиона, не само у ЈСД „Партизан“ већ у југословенском спорту уопште су — ватерполисти „црно-белих“!
Не само због 15 титула екипних првака, шест победа у такмичењу на Зимском првенству Југославије и седам победа у Кулу Југославије!
Њима је припало и шест титула европских клупских шампиона!
Таквим успесима се тешко може подичити нека екипа, не само у Југославији већ и у свету!
Доминација Партизанових водећих дивова траје, безмало, пуне две и по деценије! Прву шампионску титулу су освојили 1963. године, а последњу 1984. с великим изгледима да не остану на томе.
Ипак, раздобље највећих успеха ових сјајних спортиста јесте оно када су црно-беле капице носили момци из генерације: Мушкатировића, Сандића, Јанковића, Перишића, Чукваса, Маровића… А то је раздобље од 1963. до 1975. године.
Погледајте само списак клупских трофеја које су у том раздобљу освојили: десет титула Летњег првенства и шест титула Зимског првенства Југославије, три победе у Купу Југославије и шест титула у Купу европских шампиона!
Двадесет и пет титула само једне генерације!
Може ли се више од тога?
Хроника југословенског клупског спорта говори да се не може ни приближно томе!
Зато је ова генерација Партизанових ватерполиста уистину најбоља и најуспешнија у југословенском клупском и репрезентативном спорту! (Њој захваљујући освојена је, поред осталог, и прва златна олимпијска медаља, у Мексику).
Иако је реч о колективном спорту, у коме је додуше различит допринос појединаца, иако је у овој генерацији играло неколико ватерполиста који су сматрани најбољима у свету (Мушкатировић, Јанковић, Сандић), ипак ваља истаћи човека коме припада највећи удео у тим изузетним, најузвишенијим успесима велике спортске породице „црно-белих“.
Тај неупоредиви човек успеха зове се — Влахо Орлић.
Нема никакве сумње да је он први стручњак југословенског поратног спорта! Стручност Иљеша Шпица, Геџе Ивановића, Бранка Зебеца, Александра Николића, Ивана Сноја, Миљана Миљанића, Томислава Ивића, Мирка Новосела, Винка Кандије, Зорана Живковића и других стручњака, значајна је и недвосмислена.