Овог лета Велибор Васовић је прешао у Црвену звезду. Ништа необично. Напротив, за сваког истинског љубитеља спорта то је сасвим у реду, чак и када су у питању ова два клуба. Уосталом, за нас је играо Зоран Славнић, једно време био и тренер. Дошао је и Милко Ђуровски, најбољи југословенски фудбалер.

Међутим, јавности смета нешто друго: публицитет који је доласком у Црвену звезду добио Васовић. Готово да нема листа у нашој земљи у којем Васовић није просипао своје „мудрости“. Репортаже, његове слике, изјаве, интервјуи…

А Васовић као тренер није ни стоти део оно што је био као играч. Ни у једном клубу није имао успеха, у највећем броју случајева, прекидао је рад, својом или туђом вољом. Уосталом, шта је остварио и са Звездом? Ништа. Чак би и један Зец имао више успеха да је располагао овако квалитетним играчима.

Јасно је да Васкета по нечијем налогу интервјуишу новинари-послушници, они којима Звезда а не њихови уредници даје налог да се популарише нови „технико“. Бајевић, Бјековић и Скоблар немају ни приближно такав публицитет а већ су афирмисани као тренери, доказани кроз рад и резултате. Чак ни Блажевић није у таквој жижи интересовања мада је он захвална личност за новинаре, храбар, паметан, енергичан.

Највише ми смета што Васовић на тако перфидан начин омаловажава Партизан. Постало је већ досадно читати његове изјаве у којима се понавља. Од једног адвоката смо очекивали више мудрости и бољу речитост. Тако је Васке срушио мит о фудбалеру-интелектуалцу. Да је остао у својој канцеларији, могли бисмо да жалимо што не ради у фудбалу као стручњак или функционер.

Васке гордо изјављује: „Мој клуб је првак државе за сезону 1985-86!“ И при томе се горди као да је он освојио ту титулу а не Славко Шајбер. Не би требало да о томе говори, да читаоце не подсећа на то на који се начин Звезда закитила том титулом. А он блебеће, прси се, пркоси, иде уз нос присталицама „црно-белих“. А мени се чини да се иза тога крије нешто друго: жал што није тренер Партизана! Мислим да је Милко разбио једну ружну праксу да између „вечитих ривала“ нема прелазака играча и стручњака из једног у други клуб. У професионализму би то морало да буде нешто сасвим природно. Мени и осталима (чак и мојим друговима, навијачима Црвене звезде) смета што он тако ружно говори о клубу који га је однеговао, створио, дао углед, омогући одлазак у свет, богатство, име… И на сва та добра, Васке одговара веома ружно.

Кад се само сетим оних његових неспортских изјава после дербија у којем је Партизан са Звездом играо „викторије“, игру на један гол, пропустио силне шансе, учинио да Звезда на терену готово не постоји. То су признали сви гледаоци, чак и Звездини новинари, само се Васовић није мирио с том изјавом. Окомио се на судију, причао неке небулозе о пеналу над Цветковићем а није хтео да види бедну игру свог тима, трагедију властитог промашаја концепције и необориву чињеницу да је Звезду спасао голман Стојановић.

Хтео бих још нешто да истакнем: достојанствено држање Партизана! На Васкетове изјаве нико са не осврће, не придају му никакав значај. И то је најбоље. Уосталом, тако велики клуб не сме да се спушта на тако ниске гране.

— Вукашин Вуканић, Гандијева 1281-3 Нови Београд