Зашто су нам обзорја ведра: У наставку првенства очекујемо да „црно-бели“ буду права напаст за све ривале

Партизан је у првом делу првенства био убедљиво најбољи прволигаш. То је потврдио играма и освојеним бодовима. А психолошки је био у најтежој ситуацији. Ипак, Радановић и његови другови су у тој неправди нашли праве мотиве и тако су „црно-бели“ из кола у коло били све компактнији, моћнији, самоуверенији…

Поред играча и стручног штаба добар део заслуга припада и руководству, клими и духу који влада у Партизану. Нико није признавао ванредне одлуке ФСЈ. Играчи су часно освојили прво место и зато су добили награду како је то предвиђено правилником. То, као и доследност да се игнорише Шајберова одлука о поновљеном 34. колу, донели су „црно-белима“ такав углед у јавности да је та корист несагледива. У том моралном чину истрајавања у свом праву клуб је показао чврстину, одлучност и самопоштовање.

Пре више деценија Жорж Клемансо, велики француски државник је ушао у легенде и по једној упамћеној реченици: „Кад умрем, сахраните ме усправно јер сам целог живота тако стајао!“ Можда би то исто могли да кажу и они најодговорнији људи из руководства Партизана, јер су се усправно и на достојанствен, мушки начин борили и истрајали у борби за част и углед клуба.

Ипак, морамо констатовати још једну чињеницу: без стручног штаба не би било оваквог успеха. Бјековић је у том малом ансамблу прва виолина. Он је тај који је повукао одлучне црте за нови портрет Партизана.

А две Ненадове одлуке су биле пресудне: постављање Катанеца да игра предњег коректора (где се он највише исказује) што га је касније вратило у државни тим и друго, кад је Ђелмаша повукао у средњи ред.

Милош Ђелмаш је више учинио за клуб и свој углед током ове јесени него за све претходне године. Тек је у новој улози ставио у погон све своје потенцијале а они су, сад се види, изузетно велики.

Необично издржљив, брз, вешт у пресецању противничких напада, са финим смислом за проигравање и убацивање у прву линију напада овај даровити момак је најавио своја права и за дрес репрезентативца. И не само то: западнонемачки клубови су заинтересовани за њега! А то је највећи комплимент који један југословенски фудбалер може да добије.

Поред сјајног Омеровића, поузданог Вермезовића, све разигранијег Горана Стевановића, изврсног Смајића овог пролећа очекујемо и много бољу игру и више голова од Вокрија, Милка и Вучићевића. А кад се они после ових припрема размахну, тешко ће бити сваком противнику.

Још један момак заслужује пажњу. То је Жупић. прави играч за савремени фудбал. Ивица Осим је на семинару савезних тренера јавно рекао да рачуна на овог Партизановог „веома покретљивог, радног упорног и свестраног“. Као некад Златко Чајковски тако данас трчи Бајро Жупић играјући за двојицу, толико је присутан на сваком делу терена.

Дознали смо да селектор има у озбиљној комбинацији и Адмира Смајића. Објективно, како је овај момак играо на последњим утакмицама, заслужује да се нађе у „А“ тиму.

Са тројицом тако марљивих играча у средњем реду Партизан спокојно очекује наставак првенства. Ту су још рафиновани Стевановић, непредвидљиви Ђелмаш а већ сутра можда Богдановић и Пантић, и у шпицу напада снажни и даровити Шћеповић.

Са таквим фондом играча од којих је већина досегла највиши југословенски врх, људи у клубу и навијачи очекују радосно пролеће и ново шампионско славље.

Многи истичу да ће „црно-белима“ бити тешко у наставку јер иду у госте Динаму, Звезди и Приштини. А при томе заборављају како је и колико Партизан успешан баш као гост. Нека сачекају, 22. фебруар није далеко.