Знате ли шта је физичка култура а шта врхунска спорт, шта је биохемија и како се испитује интелигенција фудбалера, која је, ма шта ви мислили о томе, први услов његове вредности. О свему томе читајте у нашем Лексикону спорта
Навијаче — те мушкарчине различито називају: у Француској то су „подупирачи“, у Немачкој обрнуто „друкери“ — они који притискају. У Италији их зову „тифусарима“. Али од Ескима до Патагонаца, од Пекинга до Београда навијати значи увек исто: жарко хтети и бучно изражавати жеље да моји спортски љубимци победе.
Та се жеља за победом мог спортског клуба, твог спортисте — љубимца у тренуцима такмичења изражава на такав начин који би на сваком другом месту и времену изгледао у најмању руку поремећен, а у најгорем случају суманут. Гледаоци — навијачи час су узнесени у небеса одушевљења да би следећег тренутка запали у стање крајње гневног протеста или, ређе, у неми очај. Спортска је трибина необично место на коме се окупљају иначе нормални људи да би се понашали сасвим необично. Психијатри — истраживачи људских душа у ненормалнијим стањима имају за то објашњење: по њима гледаоци замишљају, изједначавају се, идентификују са спортистима. Живе не само за њих него кроз њих.
За окупљање на месту и времену такмичења плаћају се све скупље улазнице. Очигледно је да се са њима купује право на „посебну“ врсту понашања.
Тенис и фудбал
Шта је у навијачкој абнормали — нормално. Где ја граница личног доживљаја а где почиње друштвена опасност и антиспорт у навијању. То зависи од поднебља, од спорта, од културе, од васпитања.
Сви се навијачи овог света труде да буду оригинални, непоновљиви — а сви су исти. Они се деле по спортовима и у том погледу верно следе неписане законе свог спорта.
У спортским играма у којима се противници додирују, сударају, у тим тако званим агресивним играма као што су фудбал, кошарка, ватерполо, рукомет, или на пример бокс и рвање, сва су средства навијања дозвољена: од аплауза и браво! до скандирања или псовачкик стихова, националног или политичког подтекста, од заједничких литургијских покрета и маскирања у „најдраже боје“ до гимнастике шаловима. Али избор средстава навијања прописују неписана правила сваког спорта.
У тенису трибине подсећају на отмене модне ревије а надполовични постотак женске публике обезбеђује антипсовачко, готово салонско понашање. Чак ни у земљама сочних сексуалних псовки — у чему смо ми врло репрезентативни — нема „изражавања“ у познатом мушком стилу.
У фудбалу се извођење једанаестераца посматра ћутљивом зебњом оба навијачка табора. У кошарци се чак и у хладно упристојеној шведској, противник буком и звиждуцима омета приликом извођења слободних бацања. У тенису се не може ни замислити да неко за време сервиса ма и шушне.
Правила понашања
Сваки спорт има своја правила понашања.
Ове врло закономерне различитости вуку своје корење из историјско — класних узрока. У Великој Британији, колевци савременог спорта, од његових почетака у 19. столећу спортови су подељени на оне за прости народ — бокс, фудбал, рагби, бициклизам (у којима се професионалци боре за новац) и оне за господу и даме. Господски спортови били су аматерски али скупи: тенис, лов, мачевање.
Коњичке трке на пример представљају спорт „за оне горе и за оне доле“, у Енглеској је чак и краљевска кућа власник скупоцених грла а обавеза је крунисаних глава да дође на дерби у Аскоту. На коњским тркама публика је подељена на горњи и доњи дом: сви се кладе али елита прати трке са одглумљеном равнодушношћу а народ ко народ навија из свег гласа. Заједничко им је што су сви упарађени.
Психијатри уверавају да је главни разлог масовног доласка на такмичења једна врста пражњења живчаних напона. Тако је то од грчке Олимпије и окрвављеног римског Колосеума до Маракане у Рио де Жанеиру и Београду. Оставимо за нека друга времена расправу о томе шта се то толико експлозивно сабило у људима и окренимо оном што је овог тренутка важније: како се гледаоци празне и у шта се сва таква пражњења претварају.
Али о томе у следећем броју „Партизановог весника“.