Недавно је на трагичан начин окончао свој млади живот некадашњи кошаркаш Партизана, репрезентативац, наш Ђука.
И ма колико човек био господар своје судбине, посебно спортисти за које увек кажемо да су јачим отпорнији, никад не може знати шта га чека. И нико од његових другова из тима и људи из клуба никада нису могли замислити да ће човек такве животне енергије и оптимизма поклекнути и отићи из живота а да се још није ни приближио оном добу за које кажемо да је подне живота.
Ђука је био играч оне генерације која је Партизану донела прву шампионску титулу. Играо је заједно са Кићом, Прајом, Фарчићем, Марићем, Бобаном Петровићем. Био је центар, „тешки“, како се то каже у кошаркашком жаргону. Веома омиљен међу друговима. Имао је душу као дете а био је људина. Физички и врлинама свог карактера, целог бића.
Постоје људи и спортски шампиони на које већ с почетка падне један млаз светлости с неба који се више никад не изгуби. Драган Ђукић није био човек такве судбине. Завршивши факултет озбиљно се посветио новом послу. Истина, био је и даље уз кошарку, уз Партизан, као члан Стручног савета.
Нови нараштај навијача „црно-белих“ не зна за центра Ђукића. Био је актуелан само док је играо, лагано је падао у заборав, али га то није дирало. Његов надмоћни ум је то прихватао не као одмазду живота већ као нешто сасвим нормално за спортисте који иза себе нису оставили златан траг.
Међутим, у аналима спортске породице Партизана, Драган Ђукић ће увек имати своје место, посебно у нашем кошаркашком клубу. Сећање на њега и његов трагични крај живота дуго ћемо носити у себи.
Почивај у миру, драги ваш Драгане!