КРОЗ НАШУ ЛУПУ

На утакмици Партизан — Арис доживели смо неочекивано разочарање: публика се окренула против свог вечитог љубимце — Драгана Кићановића. — Из оног дела гледалишта где су најватреније присталице „црно-белих“ чуло се: „Кићо, Кићане, издао си гробаре!“

Разлог љутње је велико присуство грчких навијача и немогућност домаће публике да купи улазнице и бодри своје љубимце. Бес је окренут према погрешној личности. Управо о томе су клуб и Кића водили рачуна. Речено је: „Новац нам није најбитнији, морамо мислити на наше навијаче и на победу. Потребна нам је атмосфера подршке.“

Зато је јављено грчкој туристичкој агенцији да може рачунати само на 500 улазница. Толико је карата и уступљено. Међутим, нашим су људи, зарад новца, продавали карте и помирили се да меч гледају поред малог екрана.

Тек, такво понашање оног млађаног дела гледалишта према свом идолу, најблаже речено, било је ружно, до краја неукусно. Није тиме срозан, чак ни окрзнут, Кићин углед аса непролазне вредности и еминентног спортског радника, предузимљивог директора клуба. Ипак…

У свету су велики спортски шампиони национално добро. Уважавање према њима траје далеко после њиховог одласка са сцене. Сећања на њих су јединствена фреска где се гомилају вишегодишњи догађаји, све оно доживљено у тренуцима великих подвига. То се не заборавља. Један Бобек, Рајко, Глигорић, Церар, Михалић, Милош, Беара, Данеу, Галић, Ћосић, Кића, Праја… остају за сва времена јунаци југословенског спорта.

Безразложно насрнути на било ког од њих је право светогрђе. Посебно на Драгана Кићановића. Јавност, односно присталице Партизана, требало би да знају и за Кићину последњу жртву зарад „црно-белих“. Он је могао да игра још неколико година. Добијао је понуде у износима који су премашивали све оно што му је раније дато у Италији и Француској. А да не кажемо колико је био потребан Партизану.

Кића лака срца доноси најтежу одлуку; престаје да игра кад је био на врхунцу! То врло јасно осветљава његову личност, карактер, достојанство, љубав према клубу.

Мало је спортиста тако чврсто везаних за клуб и оданих као што је то Кићановић. На слабости Партизана и поразе он реагује до физичког потреса. У једном тренутку схватајући озбиљност ситуације кошаркаша Партизана, а знајући за ранији договор с клубом и заједничку визију, он занемарује своју играчку каријеру, игнорише шестоцифрене доларске износе и враћа се у земљу, односно у Партизан.

Није се покајао. Поставио је клуб на нове основе. Одлучујуће је утицао на стварање данашњег тима који је право благо. Створио је атмосферу присности, ентузијазма, дружељубља, заједништва… То више и није клуб, то је — породица!

Погрду навијача Кића је тешко примио. Отишао је из дворане а месецима је живео за тај дан отварања реновиране Хале спортова у коју су он, Ђорђе Чоловић, Микета Ђурић и председник Тома Јеремић готово узидали себе, проводили ноћи са радницима, пожуривали их, стимулисали, најчешће властитим поклонима и новцем да би сви радови били завршени до меча са Арисом.

Срећом, навијачи су увидели своју грешку и против Макабија су се понели на прави начин; „Кићо, извини!“ Велики ас је добио сатисфакцију, навијачи су поново нашли своје достојанство.