Представљамо вам нове чланове
Како живот уме да режира најузбудљивије приче, уверио се на својој кожи и Зоран Батровић, нова узданица Партизановог напада. Дуго оспораван у матичној средини, доказивао се тамо где је то далеко теже учинити, да би стигао до дреса репрезентације и, коначно, позива великог клуба.
Оно што није успео у титоградској Будућности, која га је слала на „каљење“ и у Бијело Поље, надокнадио је у једином косовском прволигашу. Постао је ударна снага Приштине, посебно у тандему са Вокријем, заслужио је и капитенску траку, а одиграо је и два меча у дресу с државним грбом.
А онда, кад се у својој 29. години увелико спремао за одлазак у иностранство — стигла је понуда Партизана. Нешто као из најлепших снова.
— Знам да ме препоручио Вокри, мој најбољи друг из Приштине, али је пресудила реч тренера Јусуфија. Мени у сваком случају изузетно прија овакво признање, иако стиже при крају каријере у југословенском фудбалу — сија од среће Батровић.
Договор је са „црно-белима“ да игра шест месеци, јер планира да се негде у иностранству обезбеди за старе дане. Неће бити изненађење уколико остане и дуже.
— Оствариле би ми се баш све жеље, кад бих заиграо у тандему са Вокријем и у црно-белом дресу. Нас двојица смо се сјајно допуњавали у нападу Приштине. Ко зна, можда заиграмо заједно у Купу европских шампиона!
Изазов великог клуба био је исувише примамљив за капитена Приштине и најбољег нападача. А да му се и оствари та жеља, управо му је Приштина помогла…
— Захвалан сам мом досадашњем клубу, који ми је изашао у сусрет, и пре истека уговора дозволио одлазак у Партизан. Чим сам рекао да ме „црно-бели“ зову, без размишљања су ми дали „зелено светло“. Ваљда су хтели на тај начин да ми се одуже за оне успешне партије у дресу Приштине — прича брзоноги нападач.
Не крије да очекује успешне партије и у Партизановом дресу. Нападач на чијој игри су ницале многе победе приштинског прволигаша, добро познаје прилике у југословенском фудбалу и може да процени шансе свог новог клуба.
— Партизан има најбољи тим, у то уопште нема сумње. Можда је после два шампионска славља било дошло до малог засићења, али тренер Јусуфи је успео да „продрма“ екипу, унесе нешто ново и тек би требало да стигну резултати тог рада. Одушевљен сам атмосфером која овде влада, видим како се примају играчи који дођу са стране, милина је играти!
Ускоро ће му се придружити у главном граду супруга Драгана и тромесечни син Бојан, па да породица буде на окупу. Онда ће и Зоран почети да тресе мреже у новом дресу…