У Монтреалу је било политике али бар није било масовног убиства као четири године раније у Минхену. Црни атлетичари САД демонстративно су поздрављали публику стиснутим песницама у црним рукавицама: био је то симбол „црне моћи“ покрета црначког становништва у САД. Те игре биле су последње на којима је организатор изгубио грдне новце, а пале су, тих дефицита ради и неке политичке главе у градској општини. У далеку Канаду на 21. Игре стигле су 34 нације и 1.000 спортиста мање него у Минхену. У атлетици су запамћена два момка разних поднебља — Кубанац Хуанторена победник у трчању на 400 и 800 м. и Финац Вирен, златни шампион на 5 и 10 км. У 14 женских атлетских дисциплина Источне Немице извојевале су 9 победа, а само у једној нису шчепале ниједну медаљу. У пливању ће те исте „Источне“ превазићи колегинице из атлетике и победити у једанаест од тринаест дисциплина! Таква надмоћ није никада била забележена. У боксу се појавио суперстар — тешкаш Кубанац Стивенсон; Тадија Качар, наше горе храбри лист, донео је кући сребрну (полусредња), а Аце Русевски бронзану (лака) медаљу. Матија Љубек је победио у кануу на 1.000 м, кошаркаши су освојили сребрну медаљу (Ћосић, Далипагић, Делибашић, Кићановић, Јеловац, Јерков, Кнего, Славнић, Шолман, Варајић, Жижић, Георгијевски) а у рукомету смо били разочаравајући пети (посла победе у Минхену). У гимнастици су постојале, тако рећи само две нације — Јапанци, победници у екипној конкуренцији и Совјети. Монтреалске Игре пале су брзо у заборав, а ни ми се нисмо прославили, на њима.
Москва 1980.
Москва се била врло потрудила око својих првих Игара. Пред лицем своје земље и света Совјети су хтели да докажу да је прва земља социјализма и прва земља спорта у свету. Демонстрацију надмоћи покварио је Џими Картер — онај председник САД — џогер, кога данас нико више не памти. Да би показао колико пати због совјетског упада у „пријатељски“ Авганистан (патници су на крају испали совјетски младићи које су америчким оружјем убијали авганистански побуњеници — муџахедини). Картер је забранио америчким спортистима да се такмиче у земљи „агресора“, и апеловао на своје западне савезнике да и они не шаљу момке и девојке у то „царство мрака“ како је рекао први Американац.
Совјети су урадили што су могли да спасу Игре; дошле су, ипак, екипе из 81 државе али је број такмичара био најмањи у току последњих 35 година. Дешавале су се и неке државно-правно полукомедије. Владе Велике Британије и неколико држава из западног НАТО пакта, одбиле су учешће као званичне екипа, али неки појединци на пример Британци — тркачи Ко и Овет (800 и 1.500 м.), њихов земљак десетобојац Томсон, спринтер Вел или Италијан Менеа одбили су послушност и отпутовали у Москву. Сви су наравно освојили златне и понеку сребрну медаљу — приде.
Источне Немице извеле су подвиг свих времена у пливању: од 39 могућих медаља освојиле су двадесет и шест, од тринаест златних — једанаест. Њихови земљаци веслачи били су још савршенији: од осам могућих златних отели су седам. Колика је била надмоћ источних спортиста доказује и бокс где су од 33 могућне медаље само три отишле ван социјалистичког блока.
Наша је експедиција прошла доста скромно, с обзиром на то да је пола спортског светског врхунског квалитета одсуствовало из Москве. Златну је освојио боксер лепог лика Слободан Качар, касније не баш успешан професионалац, сребрну кошаркашки јунаци без страха и мане (први су били Совјети). Додаци Монтреалским златним момцима били су Накић, Радовановић, Скроче. Другу сребрну донеле су кући рукометашице, та блистава генерација капетанице — лепотице Светлане Китић. У рвању слободним стилом Шабан Сејдиу (53 кг.) окитио се бронзом. Ах да, ватерполисти и они су морали, мало силом, мало помоћу судија да уступе златну домаћину СССР-у, али нећемо сад о томе. Има тога не само у фудбалу него и у ватерполу, па још на Олимпијским играма. Најзад Р. Ковачевић, који је већи део свог млађаног живота проживео у Јапану, освојио је, сетићете се одмах, бронзу у џудоу.
Крње Игре у Москви показале су да правог спорта као ни живота на овој јединој нашој кугли земаљској нема без — заједништва.
Лос Анђелес 1984.
Југословени су на зимским Играма у Сарајеву успели да измире Исток и Запад. Нада да се у лето у Лос Анђелесу уједине сви спортисти света, опет је пробуђена. Авај — од зиме до лета све се покварило. Као по сатанском плану антикомунистичке организације у САД почеле су, уз бучну рекламу, да скупљају фондове за помоћ совјетским и другим источним спортистима који се одлуче да после Игара „побегну“ на Запад. На приговор СССР-а на непримереност такве акције Олимпијски комитет САД је одговорио да Устав јемчи такве слободе свим грађанима, а да они нису уставна комисија. Сада је СССР био на реду — и није пропустио да повуче лош потез: замолио је земље Варшавског пакта да не учествују на Олимпијади 1984-те. Сви су се дисциплиновано покорили „молби“ (било је то за владе тврдог Брежњева) осим Румуна. Њима су, да бар мало провале јединствени источни фронт, Американци послали специјални авион, и уз „попуст“ на трошковима Румуни су отпутовали у САД.
Тих дана свет се наслушао америчке химне. Наивни какви јесу Американци су из једног фраса усхићења падали у други. Злато је са свих страна пљуштало на њихове „герлс анд бојс“. „Ах какав би диван свет могао да буде само да нема тих Руса, у спорту и свему другом“. У женској атлетици није било оних „роботизованих“ источних Немица да им краду њихове медаље. Понека Румунка, западна — пристојна Немица, и Енглескиња, а све остало УСА. А тек мушка атлетика. Карл Луис, четири златне медаље, као да се вратио Џеси Овенс, реинкарниран у новог црног бога стадиона. Али није било Хитлера да му пркоси, као оно не кад Џеси у Берлину. А тек у пливању. Све саме УСА победе. Американци су куповали више новина са сликама својих шампиона, и више чучали уз ТВ преносе олимпијских игара, него икада у историји. А када су се и у мушкој и у женској кошарци, позлатили, у боксу од 10 категорија победили у седам, а на крају све то засладили и тријумфом гимнастичара и гимнастичарки — упркос присутним Румунки… нација многих нација је подилеисала.
Ми смо се још једанпут представили свету кад суперталенти у играма лоптом али само руком; мушка и женска златна у рукомету и ватерполу, бронзана у кошарци, и само бронзана у фудбалу (који је још једанпут ојадио национе од Триглава до Ђевђелије).
Али четири године касније, у Сеулу, свету је постало јасно, да су амерички спортисти играли само једно лето — без правих противника.