Серијом написа које је читалац могао да прати у претходним бројевима отворила се тема данашње расправе. Ознаке: спортски ас и спортска звезда се често, употребљавају као синоними иако су они међусобно неупоредиви. Ас је, уосталом, типично спортски појам. Звезда је израз који је спорт преузео од естраде. Почињемо од самог термина јер језичка ознака никада није лишена својих суштинских обележја, свог дубљег значења. Звезда је високо уздигнута, бљештава, недодирљива, фасцинирајућа али је она, такође, треперава, нестаје и постаје невидљива када је покрије мајушан облак… по некад стрмоглаво пада. Готово сва ова обележја су управо типична за спортске звезде. За расправу ове врсте било би сасвим неукусно узимати конкретне примере утолико пре што ће читалац и без тога лако препознати звезду и разликовати је од истинског аса.
Физичке, функционалне, техничке и тактичке способности па и сам талент нису кључни елементи по којима би се ас разликовао од звезде. Шта више суперталентованих спортиста са изванредним физичко-функционалним квалитетима и бриљантним техничким квалитетима који никад не постају асови. Има, обрнуто, истинских асова који показују несумњиве слабе тачке у некој од ових перформанси па чак и изразиту техничко-тактичку једностраност. Када говоримо о правим асовима радо ћемо се позвати на примере. Драган Кићановић је био кошаркаш за кога би се могло рећи да је у својој пуној играчкој зрелости био — без мане. Дражен Далипагић је упркос одређених слабости на техничко-тактичком плану ас највише светске репутације. Не улазећи, наравно, у расправу ко је од њих двојице био, ипак, бољи? За нашу расправу је важније следеће: Кићина свестраност на једној страни и Прајина ненадмашност као „небеског скакача“ и „непогрешиве хаубице“ довољни су за равнотежу. Обојица су били истински асови, сваки у својој улози и свом маниру.
Асове и звезде дела пре свега такмичарски а онда и шири спортски квалитети. Ас увек тежи да докаже и премаши своја сопствена достигнућа. Звезда, напротив, верује да је заувек доказала и обезбедила свој спортски престиж. Ас располаже високим такмичарским квалитетима који се огледају у његовој жељи и потреби да највећа остварења постигне у најјачим такмичењима уз став уважавања противника и врхунски „фер-плеј“ однос. Звезда, обрнуто, има слабе или непоуздане такмичарске квалитете, одговара јој немотивисан противник па своја најбоља остварења постиже у пријатељском или, чак, ревијалном надметању. Звезда је склона да искористи прилику да понизи свог противника доказујући његову инфериорност а не своју надмоћност. Ас осећа обавезу да се свом тиму, клубу, публици увек одужи за подршку, наклоност и поштовање. Звезда полаже право на респект своје спортске средине и обожавање публике. Ас може да постигне и такав ниво и квалитет спортска славе да постане права персонификација свог клуба али он никада себи не дозвољава да спортску ситуацију злоупотреби. Звезда, напротив, после бриљантне партије издиже своју улогу и значај изнад клуба полажући право на цео „славски колач“, умањујући или потцењујући допринос других.
Асови су комплетне спортске личности које спортску каријеру заврше без иједног ексцеса (или изузетно ретко долазе у такве ситуације). Звезде, напротив, већи део спортске каријере обележавају ексцесима на спортском или другом плану. Ограничен обим ове расправе не дозвољава да се расправи један изузетан феномен: истински асови се врло ретко повређују упркос врло агресивног супротстављања спортских противника. Звезде су, опет, најредовнији посетиоци клупског лекара. Спортска и такмичарска форма аса је стабилна и поуздана. Звезда је у том погледу непредвидива.
Искуство ја одавно доказало да нема истински велике екипе без најмање два аса. Асови су најбоља инвестиција клуба поред осталог и зато што се око аса лакше створи нови ас. Истинска спортска величина има готово магијску снагу да привуче потенцијалног аса, фудбалски и кошаркашки клубови Партизана су у време своје највеће интернационалне репутација имали бар двојицу играча светске и неколико играча интернационалне класе. Проницљивије спортске управе се не либе да „програмирају“ талентованог јуниора као наследника плејаде својих асова. Са различитим успехом, наравно. Наше спортске комшије, на пример, су легендарног аса Рајка Митића „наставили“ Шекуларцем, Џајићем и Петровићем?!
Наш кошаркашки погон има више потенцијалних асова. Може се рећи да се они управо налазе на раскршћу. За Дивца, Паспаља, Ђорђевића… постоје два пута. Један их води ка мукотрпној али „слаткој“ борби ка дометима светских вредности. Други их води у лагодније али „празније“ воде националне или чак клупске репутације. Ватерполо клуб би реално могао да се окити највишим интернационалним дометима у клупској конкуренцији и одговарајућој индивидуалној афирмацији својих суперталентованих играча. Што се фудбалског клуба тиче писац ових редака ризикује одијум најмоћнијег члана Партизанове породице. Ипак ће написати: Више (истина бивших) асова види међу функционерима и стручном штабу него у тиму. Од легендарног Штефа (Бобека) до другог тренера (Шошкића). И на крају топла препорука: треба максимално користити феноменално „фудбалско чуло“ Стјепана Бобека по многима највећег Партизановог аса свих времена. Утолико пре што он сам (Бобек) нема више тренерских амбиција. А ваља се подсетити да је „мајстор“ и у својој тренерској каријери правио — чуда! Почетак са варшавском Легијом и њеним (и пољским) фантастичним успоном, трофејни резултати у Партизану, стварање новог скопског Вардара који и данас живи као фудбалски феникс и кад остане без најбољих играча, феноменалан успех репрезентације Туниса на Светском првенству у Аргентини. Можете ли замислити бољег саветника?