Уочи наставка фудбалског првенства: … Навијачи и пријатељи спортиста и клубова ЈСД „Партизан“ не смеју пасти у замку провокатора. Ови то, у ствари и желе. Нашим неконтролисаним понашањем они заправо постижу свој циљ. Не дозволимо да играмо у истом колу са демонима зла…
На прагу наставка првенства Југославије у фудбалу било би нормално да се о том догађају пише као разлогу више да се радујемо и уживамо у магичној привлачности спорта. Све очигледније је међутим, да живимо у једном двосмисленом окружењу нашег друштвеног живота, у времену у којем су готово све друштвене вредности свој прави смисао. И, уместо да се радујемо чињеници што ћемо, заједно са стотинама хиљада наших суграђана, из недеље у недељу имати то задовољство да уживамо у мајсторијама наших најбољих фудбалера, ми смо принуђени да страхујемо, не због спорта и спортиста, него због бестијалне злоупотребе спорта од стране људи који су немоћни да одговоре на изазове савременог света, замењујући стваралаштво безобзирном борбом за голу власт, заснованој на интригама и међунационалним манипулацијама.
Национал-шовинисти — претходница зла
Ових дана када са нестрпљењем очекујемо пролећни старт наших љубимаца, са разних страна смо запљуснути вестима о ескалацији мржње на неким нашим спортским борилиштима. Није ли агресивно и фашистоидно понашање публике, у најновије време — у Трогиру, Мостару, Дубровнику, прошле године — у Сплиту, Загребу и Љубљани, на пр. довело спортске приредбе на нашим просторима до апсурда, до стања потпуног бесмисла? Нисмо ли већ постали жртве невидљивих демона који разарају не само наше друштвено биће, него човека у његовом елементарном значењу? Нису ли „јуришници“ попут оних у Трогиру који су на бруталан начин, несметани од органа јавног реда, спречили одигравање пријатељских утакмице фудбалера Партизана и Напретка из Крушевца, нечија претходница? Рецимо претходница снага са усташко-четничким предзнацима којима спортске приредбе служе као маска за јавно тестирање реалности својих мрачних, национал-шовинистичких циљева? И, најзад, нисмо ли као многонационална заједница већ постали жртве сопствене, смислом огољене праксе у којој могу имати прођу чак и такве опције илити политичке алтернативе духовно и душевно недорасле да нас, окићене старим амблемима и амајлијама, и „наоружане“ историјски превазиђеним религијским, метафизичким и моралним обзирима и максимума, воде 21. век?
Тужно, ако не и сасвим поражавајуће звучи закључак новинара „Политика експрес“ А. Станковића, који је, извесно имао у виду „стање духа“ у нашој земљи, а у вези са предстојећом утакмицом у Купу победника купова коју наши фудбалери, по одлуци УЕФ-е морају одиграти у месту удаљеном најмање 300 км од Београда, написао да за Партизан „преко Дрине нема средине“. За цивилизовани свет то је једноставно несхватљиво и неспојиво са здравим разумом, али готово да је тако, што на одређени начин потврђују већ познате понуде из иностранства, из Удина, Штутгарта, Солуна и Атине да буду домаћини нашим фудбалерима!…
Није спорт, политика је у „слепој улици“
Ко би, заправо, морао да се стиди свих појава на нашим спортским приредбама? Спортисти су — сада је то сасвим видљиво — последњи у низу оних од којих зависи да ли ће наши стадиони и спортске дворане бити места зближавања људи, или предворје за несметано деловање једном већ историјски прегажених и потучених снага. Може дневној политици појединих руководстава у нашим социјалистичким републикама и аутономним покрајинама одговарати политичко „таласање“ на трибинама спортских стадиона и дворана којег су иницијатори типови а ла Туђман, Драшковић, Рупел, Ругова, али у таквој борби за власт улог смо сви ми којима је стало до Југославије и људских слобода, а противник такав да компромиса једноставно не може бити. С тога и живимо у уверењу да смо дубоко у праву када инсистирамо на политичкој, а у најдрастичнијим случајевима, какав је, на пр. „трогирски“, и на кривичној одговорности актуелних политичара и надлежних државних органа…
Речено, наравно, не значи да спортски форуми и спортске организације могу по „кратком поступку“, скинути са себе сваку одговорност за регуларност спортских приредаба. Напротив, стање је такво да се — више него икада раније — одговорни фактори у спорту морају бавити овом димензијом спорта. Притом, ваља имати у виду да се проблем не исцрпљује и не решава применом санкција које се своде на „спортске приредбе без присуства публике“. То је, заправо, линија мањег отпора без правог ефекта. Једноставно, проблем се мора решавати у ширем друштвеном контексту, синхронизованим акцијама свих одговорних субјеката политичког система.
И на крају, када је у овом контексту реч о навијачима и пријатељима спортиста и клубова ЈСД „Партизан“ не преостаје нам ништа друго него да изразимо уверење да је ова ситуација, у којој су наши спортисти и клубови — додајмо: вероватно и због југословенског предзнака у свом називу честа мета насртаја агресивних снага које би да руше Југославију, управо прилика и својеврстан изазов да се максимално мобилишу и самодисциплинују, како не би пали на ниво провокатора. Непријатељи то, у ствари, и желе. Нашим неосмишљеним понашањем они заправо постижу свој циљ… Не дозволимо да играмо у истом колу са демонима зла…