Пред нама је наставак првенства. Нова узбуђења, вечите радости и познате патње. Све оно што се дешава на терену рефлектује се на гледалишта. Добра игра, лепи потези, достојанствено држање, респект према делиоцу правде, поштовање ривала…
Кад свега тога нема на борилишту, кад се наши љубимци изгубе у вировима игре, заборављамо на пристојност. Навијачи беже од истине и желе да неуспех, лош играчки дан, припишу грубости противника, или судијској неправди, и тада све изокрећу. Уместо правог спортског пута нађу странпутицу.
И шта бива? Покуљају погрде, са трибина се обрушују лавине ружних речи, скарадно се скандира, мржња почиње да подјармљује оне најстраственије, а то су углавном млађане присталице. Нека невидљива рука лако и брзо запали најниже страсти. Ниски инстинкти постају доминантни. Прети се, урла, вређа, баца, ломи…
Можемо разумети то што код навијача све потиче из срца, али се не може прихватити мржња претње неукусно обраћање противничким играчима и навијачима. И кад искоче сви осигурачи, најлакше се склизне у сфере националистичког цинизма. Тада се не бирају речи. Пардон! Бирају се оне најгоре, помама за увредом помрачује ум готово физички осећамо како се мржња преноси са једног краја трибина на други.
На жалост, то више није „привилегија“ само фудбала. Ако ја он „краљ“ нашег спорта, краљевићи су кошарка, рукомет, ватерполо…
И слика је свуда иста: више смо окренути ривалу.
Њему исказујемо мржњу уместо љубави према свом тиму.
Цивилизовани свет не познаје такав однос. Био сам на многим спортским борилиштима света. Оно што им је заједничко то је припадништво свом тиму. За њих противник готово и не постоји, осим ако их не одушевљава нека бравура и то награде искреним аплаузом.
Култура навијања у нас је на ниском нивоу. Сведоци смо рушења духа, морално дејство играча на публику се не осећа, и сад са свих страна чујемо исто питање: хоће ли се овај шампионат завршити? Авај, зар смо дотле дошли! И што је најтужније, у томе је више злурадости него озбиљне бриге. Откуд та суманута идеја? Зашто не бисмо ово првенство на регуларан начин привели крају? „Велика четворка“ је опет у врху, то је увек добро за наш фудбал. Репрезентација се налази пред „мундијалом“, играчима је неопходна такмичарска форма и прави ритам. Па како то обезбедити ако желимо (понеки и настоје) да се првенство прекине.
Клубови, ФСЈ, судије, играчи, тренери, навијачи… сви овог пролећа полажу велики патриотски испит. Искушења никад нису била већа. Наши међурепублички односи су достигли тачку која лако може постати есенција заједничке трагичности.
Навијачи Партизана опет морају бити у првим редовима борбе за достојанствено навијање, спортски став, частољубље… Нека се пева: „Волим Партизан…“ Али нека нико не изрекне реч „мрзим“, чак и ако таква провокација буде долазила с друге стране. Игноранцијом ћемо победити безумнике који су са таквим намерама и дошли на стадион. Нека са гуше у својој мржњи, свом сулудом национализму, нека стрепе од умећа, снаге и вештина Партизановог мајстора фудбала.
Игноранција није слабост, већ квалитет душе, то је дејство интелекта, истинске оданости свом клубу. А такви увек морају бити они чија наклоност припада црно-белој боји.