Поруке фудбалера Партизана и тренера Ивана Голца навијачима уочи наставка првенства

Иронија случаја или цена посла којим се бави, а можда и једно и друго, Иван Голац нема времена да анализира. Догодило се и, што би рекао наш народ, на поновило се. Ако ништа друго, бар је за размишља ње сада, у предвечерје борби за првенствене бодове, уочи полуфинала Купа Југославије и четвртфинала европског Купа победника купова…

Не само из сентименталности према деценији играчког војевања на острвским фудбалским теренима, Голац је упорно бранио најомраженије навијаче у Европи од тешке оптужбе да су искључиво они кривци за трагедију на Хејселу. Указујући на околности (никако олакшавајуће) које су свака посебно, и све заједно, однеле 39 навијачких живота. Апелујући на разум, тренер Партизана је изрекао и ову мисао о толико пута — с разлогом, али признајмо и без њега — оптуживаним енглеским хулиганима на трибинама:

— На острву се никад није догодило да публика својим понашањем доведе у питање играње свог тима на домаћем терену у међународним такмичењима…

Тренер „црно-белих“ разликује се од осталих прволигашких тренера и по приступу „феномену публике“ и на нашим фудбалским просторима. Никад јој се није удварао, нити демагошки подилазио социјалистичким паролама о „дванаестом играчу“ на трибинама. Напротив, отвореног срца, трудио се да успостави праву комуникацију, како би на најбољи могући начин функционисала она невидљива, али толико потребна, веза између догађаја на терену, домета фудбалера, с једне, и понашања навијача, с друге стране.

— Нисам се плашио публике ни као играч, ни сада као тренер — објашњавао је Голац. — Публика не признаје лош дан и тражи само резултат и по томе смо на истим „таласним дужинама“. И ја од фудбалера то захтевам… Такав је живот: сада ми скандирају „Голац, ми те волимо“, а већ сутра ће можда тражити моју оставку. У истоветној ситуацији су и играчи: данас миљеници — сутра у „немилости“ навијача.

И са тако широким разумевањем навијачких страсти, без искључивости и према оним најекстремнијим, Иван Голац је — заједно са фудбалерима, па и са огромном већином истинских приврженика Партизана — већ два пута платио цех безумља са трибина. Меч са Селтиком одржан је у Мостару, а због испада једног гледаоца (!) на утакмици са Гронингеном Партизан ће и мегдан са букурештанским Динамом морати да измести најмање 400 километара далеко од Стадиона ЈНА.

— Тачно — слеже раменима тренер „црно-белих“ — платили смо и платићемо високу цену непромишљености. Управо зато и наглашавам откад сам преузео кормило Партизана: публика треба да навија за фудбал. За сву ону раскош коју најпопуларнији спорт има у себи и захваљујући њој постао најраспрострањенији на овој нашој планети. Чари игре су непролазне. За разлику, на пример, од свих оних животних, економских, политичких и каквих све не још повода да се навијачи понашају како су се, рецимо, понашали јесенас на нашим стадионима.

Са посебним тактом Голац говори о навијачима Партизана:

— Ни ми у клубу, а поготово млади људи којима је црно-бела боја у срцу, нисмо довољно свесни чињенице да је резултатски „бум“ дошао мало прерано. Зато и инсистирам на обостраном стрпљењу: нас из клуба у усмеравању навијача и присталица Партизана на трибинама…

Занимљива су и гласна размишљања фудбалера Партизана о навијачима, њихове поруке. Заједничко свима је да — играју фудбал, а политичка и националистичка препуцавања иду у корист заједничке штете.

Можда је размишљање Миодрага Бајовића превише песимистичко, али у атмосфери свеукупних наших немогућих могућности и могућих немогућности бар звучи као разумна опомена, пре него што се и дефинитивно окрене у ћорсокак:

— Ако се на свим нивоима, од ФСЈ до клуба, уз помоћ свих друштвених и политичких структура, не предузму конкретне мере, плашим се да ће се наш фудбал суочити са суровом реалношћу да се шампионат Југославије више не може одржавати. Зар да се — уместо њега — играју републичка и покрајинска првенства, па да се првак добије на посебном турниру?! Ето, докле може довести пут којим се, на жалост, јесенас кренуло. Ја ипак, верујем у разум, најпре публике од чијег понашања на стадиону све потиче — каже Миодраг Бајовић.

Фахрудин Омеровић у сличном тону:

— Не треба сметнути с ума да ми играмо у Југославији којој је, у овом тренутку, потребнији дух заједништва, него још једна подела — на фудбалској основи. Чисто спортско навијање је најефикасније „оружје“ против националистичких испада и иживљавања.

Горан Петрић се залаже за већа ангажовање здравих фудбалских снага:

— И клубови би морали да увиде да свако за себе може мало да допринесе да се заведе ред на стадионима, јер свако води неку своју политику. Заједничка акција би, мислим, пре уродила плодом. Јер, и зло је, на жалост, заједничко…

Милан Ђурђевић за пример узима Партизанов „југ“:

— Без претеривања, на наш „југ“ би морали да се угледају посетиоци свих југословенских стадиона: „југ“ навија за Партизан и за фудбал, а не бави се препуцавањем са супарничким навијачким табором, то што се за време утакмице више извикују имена политичара, него играча, због којих се и долази.

Слично мисли и Горан Богдановић:

— Фудбалске мајсторије су, силом прилика, потиснуте у други план. Публика не треба да „води политику“.

Горан Стевановић оправдано страхује:

— Заиста се плашим да не дође до прекида првенства. Таква једна изнуђена мера била би погубна за целокупан наш фудбалски спорт.

Милинко Пантић подсећа на изворне вредности:

— Спорт, по својој природи зближава, без обзира што је његов једини смисао такмичење. Знам да су правим навијачима искључивости и погрдни изрази наметнути — део публике их је спонтано прихватио — али од тога користи нећемо имати ни ми фудбалери, а понајмање истински заљубљеници у најпопуларнији спорт.

Репрезентативац Предраг Спасић на сматра да нико са стране може да растера тмурне облаке над нашим стадионима:

— Да се не заваравамо: то је задатак нас играча, клубова и навијача — заједно. Тежак ће бити тај посао, јер општедруштвена криза наплаћује свој данак и на стадионима…

Бајро Жупић је био директан:

— Нема много филозофије: треба навијати за свој тим, а максимално поштовати супарнички. Па сви смо — и ми на терену и гледаоци на трибинама — Југословени на заједничком послу стварања фудбалског спектакла.

Вујадин Станојковић не оставља дилему:

— Националистичким паролама и порукама није место на стадионима. Дух коректности мора на њима да влада, јер он извире и из правила фудбалске игре — прихваћена на свим меридијанима света.

Горан Пандуровић апелује:

— Поводљиве навијаче, који су потпали под утицај националиста, треба вратити фудбалу. Нама су потребни само искрени симпатизери.

Јовица Колб се залаже за активнију улогу самих спортиста:

— Морамо, најзад, схватити да све оно што нас запљускује са трибина није, пре свега, у нашем интересу. Верујем, кад би се сами фудбалери — и на терену и изван њега — више ангажовали да би публика то поштовала и знала да узврати на најбољи начин.

Милорад Бајовић је свео проблем на једноставну истину:

— Ми играмо фудбал, а то нема никакве везе са дневном и сваком другом политиком. Ту чињеницу би требало навијачи да схвате.