У првом мечу наставка првенства, пред својом публиком, Партизан је пружио успешну игру, постигао леп успех и на старту показао да је у форми. Судећи према приказаној игри, дају се наслутити велике могућности тима у наредним колима. Наде у висок пласман, па и највиши, већ на почетку показале су се оправданим и реалним.

Радећи систематски и упорно током зиме, Партизан је имао неколико сусрета у више крајева земље. Нису то били најјачи противници. Ни резултати нису изузетно импозантни. Међутим, очевидно је да је вођство екипе желело, и ту је концепцију до краја спровело, да има више сусрета, са врло разноврсним тимовима како би се што боље, на више примера, уигравала свака линија, како би се испробале бројне варијанте и потенцијалне могућности појединаца. При томе резултати нису били од особитог значаја. Спремити се за првенствене и друге окршаје који долазе — то је било најважније: Зато сада, после сусрета са Сутјеском, може се са довољно аргумената тврдити да је Партизан потпуно спреман за двобоје који надолазе. Бодови од Сутјеске — у најмању руку — освојени су „по плану“. Истина, Партизан је протеклим сусретом имао да враћа два „дуга“ црногорском прволигашу: за јесенашњи пораз у Никшићу и за „претицање из пенала“ на Титоградском турниру. Ако сети рачуни негде калкулишу они су заиста потпуно враћени.

„Загревање“ је дуго трајало

Почетак сусрета припао је Партизану. У то време било је и налета на гол, промашаја, али не и погодака. Једини брз противнапад гостију кроз неспретну одбрану (Пауновић, Козић и најзад Милић) донео им је вођство у 7. минуту. Тај резултат никако није проистекао из односа снага, али је био реалност.

Партизан је и даље нападао, био је то тек почетак. Истини за вољу, домаћинима је било потребно подоста времена да се „загреју“. Тек у 31. минуту резултат је изједначен поготком Вукотића из једанаестерца. У то време нападачи домаћих нису били најбољи у завршници и пробојности, јер су избегавали оштре стартове противника. Тек кад су почели играти жустрије, брже и енергичније дошло је до преокрета. Борбеност и навалних и одбрамбених играча донела је плодове, оно што је дотад недостајало Партизану.

Разиграни Вукотић

Момчило Вукотић дао је једну од својих најдопадљивијих и најуспешнијих партија. Био је одличан реализатор, покретљив, лукав и тачан нарочито кад је користио ударце главом. Тако расположеног момка подуго желе и чекају навијачи, Вукотићеви другови и стручно руководство. Серија голова на једном мечу, по тешком терену, још кад су изведени вешто и лукаво, заиста су посластица. Таквих потеза публика је просто речено — гладна.

Па ипак, погоци нису само Вукотићево дело. Они то, разумљиво, и не могу бити. С њим су одлично сарађивали вредни и продорни Цветковић и неуморни Радаковић, донекле и Бјековић. Посебно је био продоран Цветковић (погодио је пречку, постигао и гол — који је судија претворио у једанаестерац!). У навали су подбацили Живаљевић, који није показао своје шутерске квалитете, ни центаршутеве, и Ђорђић који је био индиспониран. И поред неких слабости које је показала одбрана (неенергичност, закаснели и благи стартови итд) цела екипа је испољила велике могућности. Борбеност, будност у сваком делићу секунде, старт на сваку лопту — то је, поред осталог, оно што и даље ваља усавршавати.