Велики креативци у било којој област живота увек су имали нешто заједничко: били су незадовољни својим остварењима, тежили су ка још бољем, лепшем, савршенијем.
Тој галерији репродуктивних уметника (да, то је права реч за ону вештину лоптања) припада и Стјепан Бобек, најбољи, најхалуцинантнији и најмаштовитији југословенски ас свих времена.
Бобек је био и остао појам играча који собом носио дивљење, поверење, лакоћу, фудбалски виц… Никад није био задовољан оним што је пружио. Већ у следећој игри тражио је више. Хтео је да достигне ону „ноту“ која значи савршенство и није се мирио са истином да ње нема.
Имао је свој стил играња, многе чувене потезе али је ипак увек био — нов. У заносу игре којој је као пунокрвни страсник умео да се преда, стварао је нове потезе, имао изненађујућа решења и стално нас је збуњивао.
Тешко је рећи у којима је од своје две улоге био бољи: као истурени центарфор и голгетер (из дана прве младости) или када је био пројектант игре Партизана и репрезентације. У првој роли био је изразити солиста, неуморни дриблер, лукави стрелац. Умео је да узме лопту на центру и сам да реши утакмицу.
Као организатор игре разбио је устајалост једног схватања и дао јој нову димензију, коју су касније следили Милутиновић, Шекуларац, Ковачевић, Белић и други за које је ипак остао недостижан.