Чињенице звоне на узбуну: За последње четири године из тог погона само је Момчило Вукотић постао стандардни првотимац!

Тачно седам година дели нас од несрећног пораза у финалу Купа европских шампиона. Неуспех на бриселском стадиону „Хејсел“ означио је (треба признати — не и условио) распадање једног тима — колико чувеног по успесима и квалитету — толико и познатог по томе што је фудбалски рођен на истом игралишту. Од једанаесторице момака, којима је недостајао само један корак до фудбалског Олимпа, њих седморица: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Васовић, Ковачевић, Миладиновић па, и Бајић почели су да „пикају“ лопту на стадиону Југословенске народне армије.

Са бриселским поразом распао се тај чувени тим „Партизанових беба“ — али у срцима Партизанових навијача остала је нада да ће на стадиону ЈНА убрзо засијати нови фудбалски бисери. Тако је, бар, изгледало у том тренутку. Имена полетараца Ђорђевића, Пауновића, Радаковића, браће Петровић … била су утеха за генерацију која је у трци за доларима, доста изгубила на угледу. На жалост, по општем уверењу, од поменуте петорице само су се Ђорђевић, Радаковић и Пауновић приближили квалитету својих претходника у „црно — белом“ дресу…

… Онда се појавила једна нова генерација Партизанових полетараца. Лечић, Пејовић, Смилески, Оларевић, Личанин и Вукотић били су „ударна снага“ државне омладинске репрезентације баш као својевремено Јусуфи, Миладиновић, Ковачевић, браћа Чебинци …

Опет, на жалост, Партизанових навијача, од толико хваљених омладинаца само је Момчило Вукотић достигао квалитет репрезентативног нападача. Треба напоменути да је и Владимир Пејовић — у једном тренутку, док је Рајко Митић водио државни тим, био доста близу репрезентативног дреса. Остали су се утопили у мору осредњости. Момчило Вукотић је, не рачунајући Милића, једини производ Партизанове фудбалске школе у последње четири године.

Носиоци игре новог тима, без мало, су фудбалери доведени са стране: Бјековић, Цветковић, Катић, Ђорђић, Антић и Козић (само је Будишић „дете Партизана“) дошли су у „црно — бели“ табор као већ проверени па и афирмисани играчи. Није ли то, можда разлог за забринутост? Кад ово кажемо онда имамо и пуно оправдања за то. Јер, питање је да ли сваког прелазног рока Партизан може да купи једног новог Бјековића, Цветковића, Антића … Гола је истина да је, у данашњим условима, на фудбалском тржишту и поред добре воље за то, веома тешко или скоро немогуће — купити фудбалера Партизановог калибра. Управа клуба последњих година покушавала је па и обећавала да ће ангажовати Марића, Хатунића, Петковића, али се све завршило на покушајима. Чак ни жеља да се доведу поједини талентованији друголигашки фудбалери није остварена. Најбољи пример су чачански халф Баралић и Милосављевић — голман Напретка из Крушевца…

… Једина узданица су, дакле, млади поникли или доведени као талентовани јуниори на стадион ЈНА. Међутим, у Партизану су, изгледа, доста скептични, последњих година, када су млади у питању. А, рекосмо да је од 1969. године наовамо Партизанова омладинска школа избацила на површину само — Момчила Вукотића! Зар то није забрињавајући податак!?

Није много боља ситуација ни када су у питању фудбалери који као перспективни одлазе на „дошколовање“ и усавршавање у друге клубове. Партизан се не може похвалити добрим резултатима ни у овим акцијама. На прволигашким и друголигашким теренима, играју, са више или мање успеха, фудбалери поникли на стадиону ЈНА или као омладинци доведени у Партизан, али ни један од њих није успео да се, по повратку — па макар и за пола сезоне — докаже да је квалитет за Партизан. Шта је у питању? Остаје да нагађамо: да ли су то били вештачки створени таленти или су били стручно лоше вођени, али остаје чињеница да још ниједан Партизанов позајмљени фудбалер није успео да се врати у клуб. Изузетак је, донекле, голман Милић. Провео је на Ријеци пола године, сада се усталио на вратима првог тима.

Прошле године, читали смо да је Партизанов јуниор Тодоровић, уз Звездиног полетарца Петровића — Пижона проглашен за најталентованијег фудбалера своје генерације. За Партизановог омладинца Тодоровића знају, вероватно, само они клубу најприврженији навијачи. И један, сада већ деветнаестогодишњи, Новица Вулић, најављиван је пре две године као нова вредност у „црно — белом“ дресу, али мало ко од шире јавности, фудбалске наравно, зна због чега младић, бар повремено, није добијало шансу да заигра и на неком важнијем мечу.

Верујемо да је сада прави тренутак, када је битка за титулу изгубљена да Партизанов стручни штаб пружи шансу Вулићу, Тодоровићу и другим талентованим омладинцима. Навијачи ће сигурно имати стрпљења и ако дечаци не заблистају на почетку. Јер, одавно чекају на новог Јусуфија, Ковачевића, Миладиновића …