Иако не нарочито богата успесима на домаћем плану (у националном првенству и купу), 1953. година је веома значајна за историју нашег клуба због првог великог прилога који је дао не само европском већ и светском фудбалу. Те године, 31. октобра, у тврђави британског фудбала на Вемблију одиграна је прва послератна утакмица између репрезентације Енглеске и изабране екипе Континента. Био је то несумњиво највећи фудбалски догађај у првој послератној деценији, а нације које су регрутовале играче за изабрану екипу Европе стекле су велики реноме у тадашњем фудбалском свету.
Југославија је заузела свакако почасно место, јер је из своје малобројне фудбалске организације успела да излиферује селекторима Континента чак четворицу играча: Беару, Вукаса, Зебеца и Чајковског: Последња двојица су били стандардни фудбалери нашег „црно-белог“ клуба и то је сигурно највише признање и част коју је ФК Партизан у тим годинама доживео.
Избор није био нимало случајан ни куртоазан. Само годину дама раније Југославија се на олимпијском турниру у Хелсинкију сукобила у финалу с тада најбољом светском екипом — легендарном мађарском репрезентацијом Пушкашевог доба. Био је то сусрет дивова на коме су Зебец и Чајковски оцењени као фудбалски великани — најбољи европски играчи с бројевима 4 и 11 на дресу! Логично је онда што су им европски селектори годину дана доцније понудили те дресове у својој екипи!
За разлику од предратних мечева Енглеске и Континента, који су редовно били игре мачке и миша, у којима су Острвљани обавезано тријумфовали и то с високим резултатима, овог пута био је то окршај равноправних партнера који се на крају завршио ремијем (4:4). Био је то логичан епилог с обзиром да су у екипи Европљана играли сами виртуози, тада несумњиво најбољи светски фудбалери: Бониперти (Италија), Кубала (Шпанија), Оцвирк (Аустрија) и њихови истокатегорници из других нација, који су остали заувек — легенде! Међу тим легендама нашли су се и чланови Партизана — Бранко Зебец и Златко Чајковски — уз Беару и Вукаса први и дотле једини Југословени који су бранили боје једне континенталне селекције!
Иако је играо само једно полувреме, Бранко Зебец је оцењен од британске штампе као фуриозно крило, које је сигурно без конкуренције у светском фудбалу. Претпоставили су га чак и тада славном мађарском интернационалцу Цибору, односно Аустријанцу Ауреднику!
Што се тиче Златка Чајковског. тог неуморног аргата, малог раста али огромног срца и радијуса кретања, сви стручњаци који су се нашли на Вемблију морали су да констатују да је неупоредиво најбољи халф света! Истина нису оспоравали да је Бечлија Оцвирк цизелиранији играч и финији техничар, али нису могли да затворе очи пред невероватним учинком непрелазног „Чика“ кога су због неисцрпних резерви енергије прозвали — „перпетуум мобиле“!
У витринама Златка Чајковског и Бранка Зебеца, као вечита успомена на овај епохални меч, остали су златни часовници у облику фудбалских лопти са угравираним датумом 21. октобар 1953. — дар Британске фудбалске федерације свим учесницима овог незаборавног сусрета. Тај датум је остао вечно записан и у аналима ФК Партизан и југословенског фудбала!