После 40 година друговања с лоптом: Алекса Атанацковић, је некад био играч магичне вештине а касније учитељ фудбала и спортских врлина

Пре четрдесет година као тринаестогодишњи гимназијалац Аца Атанацковић је почео да игра фудбал по пољани Сарајевске улице и на Сењаку. Убрзо је постао члан подмлатка малог београдског клуба „Моравац“ да би га ондашњи „ловац на таленте“ Раденко Мировић довео у СК „Југославију“. За популарне „црвене“ играо је у подмлатку и првом тиму све до 1944. године.

По завршетку рата, одмах по оснивању, постаје члан Партизана и у њему — са прекидом од три године — је и данас. Прво као играч ванредне моћи и вештине а касније као тренер свих екипа.

Сви ми живећи животом примамо сећања, са сећањима смо историја. Зато се слободно може рећи да је Алекса историја београдског Партизана!

Ових дана Атанацковић је прославио 40 година активности у нашем фудбалу. То интензивно друговање (боље рећи — љубакање) са лоптом испунило је смислом један живот, учинило га је да се именом и остварењима на терену издвоји од свих својих другова из скамија и постане права спортска личност.

Са Мошом и Тиркетом

Разговарамо са Атанацковићем о минулим деценијама и питамо га да ли се уморио од фудбала, одговорности посла којим се бави и да ли већ помишља на могућност повлачења.

АТАНАЦКОВИЋ: Тачно је да сам врло дуго у фудбалу али нисам засићен њиме. Ја сам некад играо са Мошом и Тирнанићем, борио се против Ице Хитреца и Живковића — Шимшира, који су за мене, тада голобрадог дечака, били фудбалски полубогови. Готово деценију сам играо после рата. Био сам на Олимпијским играма у Лондону, 1948, и светском првенству у Бразилу, 1950. Видео сам четири континента, упознао толике земље, обичаје, људе свих боја и раса да и данас сматрам да ми је то највеће благо од фудбала.

— Ја сам у време моје активности имао од фудбала само толико да сам са породицом могао да водим живот вишег стандарда. Разуме се, у ондашњим условима. Никада нисам имао аутомобил нити помишљао да зидам кућу. Све је у мени и око мене увек било врло скромно. Чак и она примања су била тако мала да је то више личило на милостињу. Срећом, био сам као играч Партизана војни службеник, па сам тако успео да добијем и пензију.

П. ВЕСНИК: Припадали сте оној првој славној генерацији Партизана а касније сте имали задовољство да будете тренер оне екипе која је доспела до финала Купа шампиона Европе. Ко је за Вас најбољи играч Партизана?

АТАНАЦКОВИЋ: Бобек! Да будем прецизнији: не само „црно-белих“ већ југословенског фудбала свих времена. Ја то могу да кажем, јер памтим све предратне асове и ове послератне звезде. Бобек је био величанствен играч. Толико је знао и тако је лако све радио са лоптом да сам му се дивио за време утакмице. Било је милина играти са њим, јер је он имао чуло више: предвиђао је шта ће саиграч да учини са лоптом или без ње и тако се постављао и одигравао.

Хиљаду утакмица

Атанацковић је узимајући у обзир све јавне утакмице (за јуниоре, први тим и репрезентације Београда и Југославије) током 21 године активног наступања одиграо преко хиљаду утакмица.

За Партизан 330, за „А“ репрезентацију 16 за „Б“ тим 8, и преко 12 пута је био резерва у најбољој једанаесторици. То би цифарски у најкраћем могло да буде свођење једне велике лоптачке каријере.

За наше млађе читаоце, који нису имали могућност да уживају у игри овог правог мајстора фудбала треба рећи да је био велики зналац, бриљантан техничар, вешт дриблер, играч великих потеза, прави уживач у игри. За Атанацковића је фудбал био и остао креативна игра.

„Ја сам фудбал увек схватио као надметање знања и вештине а не као игру снаге, оштрине и шаблона“, образлаже Аца своје погледе на овај лепи спорт. Увек сам имао афинитет према играчима који су у свом таленту имали ону племениту црту, смисао за неочекиван потез, за лукавост и фудбалски виц…“

Цео фудбалски живот Алексе Атанацковића представља један уочљив успех, па ме је интересовало да ли то за њега значи и неко дубоко унутрашње испуњавање. Међутим, Атанацковић је сублимна скромност да се човеку чини да му је чак непријатно да говори о себи а не да се још нечим хвали или да истиче.

Романтичне природе су експанзивне, то су људи који се дају. Аца је такав али ни један супер дискретан начин. Он и у овом часу, када Партизанове пионире учи фудбалској азбуци, зна да млађе генерације људи следују и замењују се као трава. Помишља и на дан свога повлачења (мада још увек физички изгледа изванредно са својом кондицијом и виткошћу као и могућношћу да са лоптом покаже сваки технички елемент) али је помало тужан. Не зато што ће отићи, јер, на крају, нико није за вечност, већ се плаши да то не буде на начин достојан Партизана и његовог угледа.

„То је биолошки закон да млађи потискују старије, па и одлазак треба примити као животну реалност“, каже Аца. „Међутим, желео бих тај последњи чин буде некако свечан, леп, људски топао. Разуме се, све да буде скромно, јер сам тако увек живео. Али бих хтео да се окупимо сви ми, стари Партизановци, да се видимо и присетимо минулих дана, да се зна да бар за оне најближе у вољеном клубу нећемо бити заборављени.“

Атанацковић је у праву. У Партизану се мало мисли на те ситнице а оне живот значе. Ми се сви тек на оном крајњем опроштају сетимо врлина друга који одлази. Зар није лепше учинити то за његова живота, док је још ту и од чега у годинама када човек има мало животне радости имати ново врело емоција.