Коментар утакмице Партизан—Борац 2:1 (1:1): У изванредно доброј игри оба тима „црно-бели“ заслужено освојили два нова бода и поред тога што нису играли Бјековић и Вукотић

Права је штета што је овај сусрет у топлој јунској ноћи пратило само четири хиљаде гледалаца. То је била једна од изузетно добрих утакмица овог пролећа: Међутим, некомплетност Партизана и мала звучност имена бањалучког прволигаша нису били инспирација за већи број љубитеља фудбала.

Али, сви они који нису били могу да за жале. То је била драматична утакмица, пуна ритма, наизменичних акција пред једним и пред другим голом, оштра, али крајње коректна.

Партизан је наступио без своја два најбоља нападача: капитена Бјековића, који је кажњен једном утакмицом неиграња због искључења у Суботици и Вукотића (три жута картона) а са реконвалесцентом Цветковићем и младим Цветановићем. Овакав навални ред „црно-белих“ није обећавао велику ефикасност. Но, и поред тога домаћин је имао иницијативу, угрожавао гол Јантољака и на крају сасвим заслужено славио победу.

Београђани су и овом приликом показали степен борбености, која досеже границе својеврсног ентузијазма, колективног дејствовања, разиграности, сталног напада, па чак и ризика да се прими гол. Можемо слободно рећи да је Партизан играо као да није хендикепиран, без комплекса; сви играчи су желели победу, два нова бода и да за корак буду ближе оном примамљивом циљу: да се игра у једном значајном међународном такмичењу — Купу УЕФА!

Наравно, и овога пута било је нијанси у погледу доприноса појединаца. Милић је у сталном успону и то је доказао и овога пута својим будним праћењем игре и добрим интервенцијама. Радаковић и Антић сигурни, иницијативни и подједнако добри на свим деловима терена. Антић је изласком Живаљевића из игре прешао у напад и био стрелац победоносног гола: Будишић крајње поуздан, са финим смислом за постављање, сигурном дуел — игром и непогрешив у игри главом. Козић олујним корацима иде према високој афирмацији.

Бора Ђорђевић је имао блиставих и тамних тренутака. Но, једно је сигурно, када он има лопту увек се може очекивати неки изненађујући потез, нова загонетка за противника. На жалост, често се дешава да су његове могућности одигравања знатно изнад могућности схватања саиграча, па многа добра замисао остаје неискоришћена.

У навалном реду најбољи је био Катић. На Цветковићу се видело да је реконвалесцент, Ђорђић је имао осцилација али је при успелим потезима потврђивао своју високу обдареност. Допринос осталих није био у мери која захтева коментар.

Борац је пријатно изненадио. То је екипа са редом. Осећа се рука тренера Зеца. Сад нам је јасно зашто Борац у овом првенству није долазио у опасну зону. То је тим за средину табеле!