КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Сигурно је да у пирамиди југословенског бокса посебан угаоним камен представља Светомир Белић. Као прави ас, цар бокса, Белић и када није међу конопцима и даље говори кроз оно што је током своје блиставе каријере остварио.

Управо у овом тренутку наша целокупна спортска јавност везана је за боксерски шампионат Европе, који се одржава у Београду. Међутим, на жалост свих пријатеља „племените вештине“ на овој великој ревији песничења Старог континента нема Светомира Белића и Звонка Вујина, два аса за чија смо имена — уз Мату Парлова — везивали наше највеће наде.

Белић није успео прошле године на Олимпијским играма у Минхену. Осетио је све вибрације једног таквог такмичења, патио је на свој начин и живео за ово првенство Европе, за пуни тријумф пред својом публиком.

Капитен боксерске екипе Партизана страствено воли овај спорт: он је смео, поносит и занесен као грчки бог. Спремао се и последњих месеци живео је за ове дене. Још почетком ове године јуни месец му је изгледао далек. Треперио је као топола причајући о данима које ишчекује. Вежбао је марљиво и сав је био усредсређен на ово такмичење. Бацио је оптимистичке изјаве као жонглер лопте. Хтео је да сви верују у оно што он жели и осећа: да ће освојити медаљу!

Судбина није божја зла или добра воља, већ, сплет услова, околности и нужности. Ето, неочекивано се догодило да ковибрације несреће погоде истовремено два шампиона: Белић је расекао Ахилову тетиву а Вујин оперисао руку! И то баш непосредно пред сам шампионат.

Међутим, треба рећи да је Белић сам крив за свој удес. Није слушао савете лекара. Усплахирен, да неће имати довољно времена за припреме на своју руку, пре оног лекарског рока, наш шампион је скинуо гипс са ноге и почео са тренингом. Веровао је да је „медицински феномен“, јер је три месеца после пада са 20. метара висине, када је сломио обе руке и имао два отворена прелома леве ноге, већ био у дворани за тренинг. Али, то је било пре седам година. Биолошки процес старења учинио је своје. Белић није хтео да слуша лекаре и веровао је да ће се „чудо“ опет догодити. Није се догодило! И када је на тренингу осетио онај оштри бол поцепане тетиве Белић је рикнуо као лав. Не због бола, већ зато што је знао да је за њега првенство Европе, бар ово у Београду, дефинитивно изгубљено.

То је права спортска трагедија! И ако ових дана сретнете Белића немојте га ништа питати, јер тиме стајемо на његов бол. Уосталом, када видите његов осмех затворених усана, као у оним познатим ликовима да Винчија биће вам одмах јасно колико је црна дубина његове патње.