ОНИ СУ БРАНИЛИ ДРЖАВНЕ БОЈЕ
Антун Херцег:
- Рођен: 1927. године
- Играо: 1945—1958.
- На месту: крила и бека
- У клубу: Морнар, Војводина и Партизан
- Репрезентативац: 12 пута
- Занимање: службеник
Антун Херцег-Сепи припада генерацији чувеног Партизановог „парног ваљка“ из година његове највеће моћи. Иако није у групи најистакнутијих, ипак је један од веома запажених актера те генерације. Помало ћудљив фудбалер, чија је форма често осцилирала, није пружио до краја каријере прави максимум који је по својим изузетним физичким особинама, доброј фудбалској школи и солидној техници могао да га уврсти у ред великих имена југословенског фудбала. У периодима када је био потпуно спреман, и када му је све полазило „од ноге“ био је управо незадржив, па су га савременици запамтили из тих фаза под надимком „летећи тањир“, који је најадекватније одсликавао његову играчку личност.
Разлог његове ћудљивости је, по мишљењу многих, било неверовање у себе, које је произилазило из сазнања да је дошао касно у екипу самих ведета, чија су имена будила у то доба поштовање код свих југословенских фудбалера — поготову оних регрутованих из мањих средина.
Као што смо рекли, његови превасходни квалитети су били у физичкој сфери. По атлетизму готово да није имао премца. Изванредно брз, ванредно робустан и снажан, чврст у дуел игри, неустрашив и борбен, у периодима када је био „фит“ представљао је нерешиву загонетку за противничке бекове и страх и трепет за све вратаре. Својом једноставном, праволинијском игром подсећао је на велике европске узоре свог доба, робустне линијске нападаче „Хонведа“ и „Аустрије“ — Будаја и Мелхиора!
Поред велике брзине, силовитости и пробојности, изузетан квалитет му је био страховито снажан ударац на гол, који је најчешће био неодбрањив. Истина, никада није важио као прецизан шутер, али кад год је из трка послао лопту на право место онда је то редовно био ударац који се не може зауставити јер се лопта на путањи од његове ноге до мреже „није могла видети“!
Слаба страна му је била сарадња са околином. Изразити солиста и „дириговани пројектил“, Херцег није имао много маште као играч, а и преглед игре му је био фелеричан. У периодима лоше форме деловао је безглаво, каткад и почетнички, па из тих фаза носи свој други надимак — „бетон“!
Баш због напред наведених слабости, стручњаци и данас тврде да би „Сепи“ постигао много више као одбрамбени играч и да би на месту бека одиграо вероватно далеко више утакмица у стандардној постави Партизана и у државном тиму. Неколико његових игара у дресу с бројем 3, на завршетку каријере, биле су заиста веома запажене и добре.
По одласку из Партизана „Сепи“ је једно време играо у Западној Немачкој, а онда се дефинитивно повукао са зеленог поља и из фудбалског живота. Данас ради као службеник у једном предузећу у околини Штутгарта а његовим стопама наставља Херцег-јуниор за кога многи тврде да је изразито талентован фудбалер.